ZALEČILI RANE DUŠI SRPSKOG NARODA: On je proveo više od dve decenije u zadužbini Stefana Nemanje - ovo je njegovo svedočenje

MIRIS starina iz davnih škrinja. Mornarskih, po očevim, Dedićima. Dalmatincima. I, ovih koje je u centru srpske prestonice nasledio po majčevini. Obe su u potpunom saglasju. Ta dva mirisa prožimaju mirisi boja: lan, bosiljak, borova smola iz koje nastaje tamjan.

Foto Nikola Skenderija

Opuštaju i umiruju, ovi mirisi. Ovde su, bez zazora, s jedne strane ikone, stare. I, moderni izraz umetnika nastao u međuvremenu. Onaj, kad se on vrati iz Studenice, duhovnog i kulturnog središta srednjovekovne Srbije u kome, kao deo tima konzervatora i restauratora leči vekovne rane na lepotama svetitelja i svetaca.

Foto Nikola Skenderija

Ovo je priča o Luki Dediću. O njegovih, gotovo dve decenije provedenih u zadužbini Stefana Nemanje, izvornoj crkvi svih kasnijih srpskih bogomolja, kome se posrećilo da kroz vekove skrnavljenim freskama, u ovoj svetinji, svedoku srpskog trajanja, vrati zatamnjeni sjaj.

- Studenica je - kaže nam - duša duše srpskog naroda. Darovan je svako, ko svojim umećem može da od zaborava otrgne delić, barem, njenog trajanja. Više od osam vekova je dubok koren ove svetinje, koju je utemeljio Stefan Nemanja, 1190. godine. Meni se posrećilo da budem deo tog tima kome je povereno da freskama vrati stari sjaj. I ja sam duboko zahvalan.

Foto Privatna arhiva

Autokefalnost Srpske pravoslavne crkve, obeležena je protekle godine. Najznačajnija godišnjica za SPC i njen narod. Zablistale su freske u Studenici iz 13. i 16. veka. Malo ko je obratio pažnju na one koji su svecima osvetlili lica. Zalečili rane ikonama od turskog zuluma. Od nestručnih oslobodilaca Karađorđevih i Miloševih, koji su pijucima i sekiricama, po svaku cenu želeli da ih vrate u život. Posebno po meri velikog knjaza. A, tek... ko je imao vremena za obnove svetinja u Velikom ratu, kad je sve srpsko stradalo i satirano. I kada se, sa mrvom hleba, borilo za slobodu. U Drugom, svetskom, kada su pljačkaši odneli što se odneti može, a u freskama ostavljali rupe od metaka, oslobođenje je Studenica dočekala s novim komunističkim kodeksom: veru pod noge nove države! Studenica je, ipak, dočekala svoje novo jutro.

- Pedesetih godina ipak je počela, može se reći, simbolična obnova - prolazimo kroz istoriju sa Lukom Dedićem.

Inspiracija Dedićev crtež Crkve Svetog Joakima u Studenici, Foto Privatna arhiva

- Verujem da su se u tom vremenu, a znamo kakvo je bilo, u misiju obnove upustili istinski entuzijasti. Usudili su se da započnu obnovu fresaka. To su, smatram, istinski podvižnici, imajući na umu kakvo je vreme i kakve su okolnosti bile... Sve je stalo početkom devedesetih. Rat i katastrofa po srpski narod. Sve je, koliko znam, zaustavljeno do početka dvehiljadite..

Foto Privatna arhiva

Luka Dedić u tim stručnjaka i konzervatora fresaka Studenice uključio se 2003. godine. Diplomac profesora Jakova Đuričića, sa Akademije dizajna na Cetinju, potom magistar u klasi "čarobnjaka" Miloša Gvozdenovića u Beogradu, osetio je duh i sledio priziv "odozgo", da se, sasvim spontano, ugradi u priču obnove fresaka u crkvi velikog župana Stefana Nemanje.

Teško je da se pronikne u dušu konzervatora i restauratora koji mesecima istrajavaju na skelama ne samo Studenice. Kako istrajavaju? Šta upisuju, u duše svoje, kad to traje decenijama? Čega se sve odriču? Kako ulaze u tu misiju i da li ih ona menja?

- Svakako da taj rad dugo traje i menja čoveka - odgoneta nam Luka Dedić. - Neki odustaju. Oni koji ostaju, oplemenjeni su. Drugačiji. Bolji, možda. To je slojeviti sadržaj života u svetinji koja ima duhovnu snagu. Svi, ceo naš tim, koji smo na tom poslušanju, živimo od mesec do pola godine odvojeni od svoje porodice. To nas uzvisuje, možda ne, kao poslušanje koje imaju monasi. Ali, obavezuje. Daruje nas i obogaćuje.

SVETINjA Manastir Studenica, Foto Privatna arhiva

Nadigravaju se svetlosti boje u domu Luke Dedića, na samom vrhu ulice u Beogradu, kojom se svi penju kad reše da se iz bespuća upute u prestonicu Srbije. Staro kandilo. Ikone. Jedna je - Bogorodica Mlekopitateljica, dar ovom umetniku, čak osamnaest manastira obišla i svaki manastir joj utisnuo pečat.

Na poleđini ikone, koja je krenula iz Sankt Peterburga, preuzimamo poruku (prevodimo sa ruskog):

- Zlatoplemeni stube i dvanaestozidni grade. Suncem točeni prestole. Stolico cara, neshvatljivo je čudo kako mlekom hraniš Gospoda.

Ova ikona darovana je Luki Dediću, 2013. godine o Svetoj Trojici, iz Aleksandrijske lavre.

- Kada bih nekuda krenuo, a ne bih voleo da odem, samo bih ovu ikonu poneo.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije