SRPSKA PAMET POSTRADALA OD NARODNE VLASTI: Sud časti za dve godine sa fakulteta proterao više od 60 dekana, profesora i asistenata

Progoni profesora Beogradskog univerziteta posle Drugog svetskog rata. Sud časti za dve godine sa fakulteta proterao više od 60 dekana, profesora i asistenata

Foto Privatna arhiva

POLA godine pre nego što će narodnooslobodilačke jedinice ući u Zagreb i kraja Drugog svetskog rata, u Srbiji je počeo progon nekoliko desetina istaknutih profesora Beogradskog univerziteta i najuglednijih srpskih naučnika. Među žrtvama ove akcije bile su i takve ličnosti kojima bi se ponosile i kulture mnogo većih naroda nego što je naš. A da ironija bude veća, većinu njih naša javnost odavno je zaboravila.

Na dugačkom spisku stradalnika ove kampanje našli su se akademici Veselin Čajkanović i Miodrag Tomić, direktor Instituta za fiziologiju, genetiku i selekciju SANU, prof. dr Borivoje D. Milojević, zatim direktor Balkanološkog instituta u Beogradu, prof. dr Henrik Barić, poznati lingvista Branko Miletić, ugledni germanista Pero Slijepčević i njegov brat Đoko, čuveni istoričar Srpske pravoslavne crkve... Pa prof. dr Justin Popović, jedan od vodećih srpskih teologa, zatim osnivač primenjene entomologije u Srbiji prof. dr Mihailo Gradojević, istaknuti profesor dr Relja 3. Popović, ugledni internista prof. dr Lazo Stanojević, urednik medicinske rubrike "Politike", prof. dr Radoslav Grujić, jedan od autora najpre čuvenog, a potom brzo zaboravljenog Memoranduma SPC o genocidu nad Srbima u nacističko-fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj...

A taj Sud časti imao je sve bitne karakteristike prekog suda. U njegovom "Pravilniku", u članu 6, piše da će "ocenjivati i suditi po svom slobodnom uverenju", a u 17. članu se kaže da "protiv presude Suda časti nema mesta pravnom leku i ona je odmah i pravosnažna i izvršna"! Ali, ni to nije sve. U članu 5. ovog Pravilnika piše da će Sud časti izbacivati sa Univerziteta profesore i njihove pomoćnike "da bi se omogućio kako pravilan razvoj Univerziteta, tako i razvoj samih tih nastavnika i njihovih pomoćnika"

Izuzev nekoliko radova dr Momčila Mitrovića i Đorđa Stankovića (Zapisnik i izveštaj univerzitetskog komiteta KPS 1945-1948. "Narodni i državni neprijatelji posle rata u Srbiji") i publicističkog štiva Pere Simića "Nečastivi na Beogradskom univerzitetu", ovom sumornom stranicom naše novije istorije niko se nije ozbiljnije bavio. U Arhivu Srbije i Istorijskom arhivu Beograda strpljivim radom može se doći do dokumenata pomoću kojih se može rekonstruisati sudbina više od 60 profesora i saradnika BU i naučnih radnika. To su, pre svega, "Izveštaj o radu Komisije za obnovu univerziteta", "Izveštaj Udbe o radu na univerzitetu 1945-1951" i "Pravilnik o Sudu časti Beogradskog univerziteta". Postoji kutija spisa o radu Suda časti, pa i originali nekih presuda profesorima koji su se našli na listi.

PRAKSA je pokazala da je najveći problem to što je Sud časti funkcionisao samo nekoliko meseci, do juna 1945. godine. Tada njegovi predmeti prelaze u nadležnost okružnih sudova, iz kojih je dokumentacija posle određenog vremena trebalo da bude prebačena u gradske arhive. Međutim, u Beogradu se to nije desilo, predmeti su ostali u sudovima i mnogima se gubi trag.

Neki od pomenutih dokumenata otkriveni su slučajno u dosijeima koji nisu imali nikakve veze s njima, kao da su tu namerno skrivani. Tako je ova čistka decenijama bila prekrivana velom misterije. Nadživela je Broza i raspad njegove partije i države, i prve dane i proklamovanje višepartijskog sistema u Srbiji, kada su razotkrivene mnoge tabu-teme iz naše prošlosti, a ova ipak nije.

Foto Privatna arhiva

Iz izveštaja o radu Komisije za obnovu univerziteta i Udbe, o stanju na fakultetima na Beogradskom univerzitetu i velikim školama, vidi se da je čistku započeo dr Dušan Nedeljković, predratni profesor u Skoplju, po obrazovanju etnolog i filozof, potonji član Srpske i Makedonske akademije nauka i umetnosti, dobitnik Sedmojulske i Nagrade Avnoja. I to 30. novembra 1944. godine, kao predsednik Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih domaćih pomagača. Pet dana pre formiranja Suda časti izdao je pisani nalog za hapšenje svojih kolega Božidara Markovića, Milenka Filipovića i Pere Slijepčevića. Ubrzo su sa njegovim odobrenjem uhapšeni i dr Tihomir i dr Stevan Vasiljević. A njihov jedini greh je bio - što nisu bili komunisti.

Foto Privatna arhiva

Među prvim zvaničnim žrtvama Suda časti naći će se i jedno od najistaknutijih imena ne samo Beogradskog univerziteta i srpske kulture i nauke, već i jedan od najobrazovanijih Evropljana. Bio je to akademik prof. dr Veselin Čajkanović, prvi klasični filolog u Srbiji, prvi srpski istoričar religije, bivši upravnik Srpske književne zadruge, učesnik u Balkanskom i Prvom svetskom ratu, rezervni potpukovnik srpske vojske, što je bio najviši čin koji je mogao dobiti jedan civil. Poznavao je petnaestak jezika. Tri puta je biran za dekana Filozofskog fakulteta. Proučavao je običaje i verovanja antičkih i naših naroda, posebno religiju Srba pre primanja hrišćanstva. Među njegovim delima nalaze se i ona koja i danas čine obaveznu lektiru niza vodećih univerziteta i nacionalnih biblioteka širom sveta: "O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima", "Studije iz religije i folklora", "Pregled rimske književnosti", zatim "Tit Makcije Plaut - Odabrane komedije"...

Foto Privatna arhiva

JEREMIJA Mitrović, asistent za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, svakako je jedna od najkarakterističnijih žrtava "pravilnog razvoja Univerziteta". Početkom rata, i pored mnogobrojnih pritisaka saradnika Milana Nedića, odbio je da potpiše Apel srpskom narodu. Nedićevi ministri odmah su poveli kampanju protiv njega i zabranili Mitrovićevu "Istoriju Jugoslavije" koja je bila vrlo respektabilan srednjoškolski udžbenik. Ubrzo je usledila i nova odmazda - 14. novembra 1941. otpušten je sa svog asistentskog posla na Filozofskom fakultetu. Iako je bio bolestan, u leto 1944. uspeo je da izađe iz Beograda i da dođe do Rudnika, gde se dobrovoljno javio Petoj ličkoj udarnoj diviziji. Starešine i lekari ove divizije pozdravili su njegov gest, ali su ga zbog bolesti vratili kući. Sud časti je Mitrovića mesecima ponižavao i maltretirao, nisu mu verovali da je u leto 1944. otišao u partizane, i jednoglasno ga je kaznio.

Foto Privatna arhiva

Dr Branislava Milovanovića, vanrednog profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, već na početku okupacije Nemci su uhapsili i oterali u zarobljeništvo. Potom su ga okupatorske vlasti oterale u Rudnik antimona u Zajači kod Loznice. Tu je radio veći deo rata, a u avgustu 1944. major Cvetić, komandant Javorskog četničkog korpusa ga je u Ivanjici, "kao komunističkog simpatizera", osudio na smrt. Trebalo je da bude ubijen, po njega su već bili poslati ljudi, ali ga je major Cvetić, na molbu i preklinjanja brojnih Milovanovićevih prijatelja, pustio. Iako je dokazao gde je bio, Sud časti ga je 3. aprila 1945. isterao sa Beogradskog univerziteta.

PREDSEDNIK TOMIĆ

SUD časti je imao 11 članova. Predsednik je bio minerolog i petrograf Jovan Tomić, a sekretar pravnik Jovan Đorđević. Na presude Suda časti najčešće su se potpisivala osmorica članova: Pavle Savić, Petar Matavulj Borislav P. Stevanović, Stevan Đelineo, neka Milka Radoičić, lingvist Radomir Aleksić, etnolog i filozofski pisac Dušan Nedeljković i stručnjak za ekologiju šuma i hortikulturu Toma Bunuševac.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije