"NOVOSTI" NA LICU MESTA: Kerasija, tajni svet istinskih pustinjaka

KERASIJA je najmanje poznata oblast Svete Gore Atonske gde su živeli i još žive istinski pustinjaci, otšelnici od spoljnog sveta. Njih poklonici sreću slučajno, ili tačnije, kada askete izaberu da se pojave pred njima.

Foto B. Subašić

Neki od njih su blagi i prijatni, kao Rus, otac Marko, koji je jednom prilikom izašao pred nas nečujno iz šumskog gustiša, kao pokretni žbun lekovitog bilja koje je sakupljao. Neke askete se, pak, u toj pustoši bore sa svojim demonima, kao onaj nevidljivi monah čije smo krike čuli u Kerasiji, tokom ovogodišnjeg preobraženskog hodočašća na vrh Atosa.

Istovremeno, Karesija je i najmanje posećena oblast Svete Gore i kada smo zatražili kartu do njenog pristaništa začudio se čak i biletar na brodu "Sveta Ana" koji prevozi putnike od glavne svetogorske luke Dafni do poslednjih luka na zapadnoj obali Atosa.

- Ooo, Kleftiko, prava pustinja - izgovorio je na šuškavo grčkoj varijanti engleskog jezika.

- Pazi se, to je čudno mesto.

Bio je u pravu.

Do betonskog keja na goloj stenovitoj obali pod nemilosrdnim suncem plovio je još samo monah Grigorije. Obradovao se kada je čuo da dolazimo iz Srbije.

- Došao sam na Svetu Goru pre godinu dana, a pre toga sam bio dve godine u Kijevsko-pečerskoj lavri, u Ukrajini - raspričao se na ruskom.

- Ovde živim u keliji sa ocem Atanasijem, Grkom, u našoj oazi u pustinji. Snabdevamo se jednom ili dvaput mesečno. Pomozi mi da prenesem namirnice.

Pokazao je na gomilicu debelih crnih kesa iz kojih su provirivali krastavci, paradajz, luk, krompir, ali i pošiljka od desetak boca jednog svetski poznatog gaziranog napitka.

Foto: Стаза од пристаништа према Атосу, Фото Б. Субашић

POGLEDAJ GALERIJU

Iskrcali smo se na stenu golu kao oglodana kost tegleći kese ka ruševinama stare pristanišne zgrade. Gledao sam strme litice daleko u pozadini i pitao se gde li je kelija, a onda je otac Grigorije zamakao u ruševinu. Jedan njen deo bio je zakrovljen i iz njega je izašao drugi monah, starac. Ponudili su cipuro, svetogorsku komovicu sa anisom, a kada sam odbio izneli su ledenu vodu, što je značilo da imaju frižider. Izneli su komad lubenice, a monah Grigorije je insistirao da uzmem bar parčence. Dok je govorio sekutići su mu blistali od zlatnih navlaka. Bio je uporan da mi pokaže put, iako za tim nije bilo potrebe, staza je bila jasna i ugažena.

- Pokazaću ti izvor i zaliv kao na Maldivima - navaljivao je.

Posle dvadesetak metara zastao je i pokazao betonsku cisternu.

- Evo to je osveženje, možeš da se odmoriš. A sada možemo li da dobijemo novac za svoje proizvode i usluge - upitao je i ispružio ruku.

Prisetio sam se priča da u svetogorskoj pustinji utočište nalaze razni ljudi, zbog čega policija povremeno pravi racije. Kada mu je na dlan palo nekoliko novčića nezadovoljno je pokazao: "Zaliv ti je tamo!" Iz tog pravca, sa mora, čuli su se cika i galama. Pomislio sam da avgustovska vrućina od više od 40 stepeni uzima danak i da haluciniram. Kada je staza izbila na čistinu, u kristalno bistrom moru uvale ispod surovih litica Kerasije, ukazala su se dva turistička brodića, a galamu su pravili kupači koji su iskakali iz njih. Istinu govoreći, oni formalno nisu prekršili zakon i iskrcali se na Svetu Goru, ali i takvo nešto je samo pitanje trenutka.

Galama je utihnula kada je staza počela da se uspinje strmo između vertikalne gole litice i mračne šume. Vladala je apsolutna tišina dok se odnekud iz gustiša nisu začuli dugi vrisci. Takve sam čuo i u manastiru Mar Saba u judejskoj pustinji, gde je dugo bavljenje u vreloj isposnici uzelo danak kod jednog monaha. Tim jezivim kricima sa visova klisure zatim se pridružilo grozno urlanje i zvižduci. Ova kakofonija i usred dana izazva strah od pomahnitalih ljudi kod usamljenog putnika koji iz priča zna da pustinjaci koji haluciniraju umeju da zaspu prolaznika kamenjem, uvereni da teraju demona.

Laknulo mi je kada sam ugledao karavan mazgi čiji je gonič urlao i zviždao rasterujući strah od krikova iz šume. Kada je ugledao reportera "Novosti" i začuo grčki pozdrav: "Kalimera" vidno mu je laknulo i podigao je ruku u znak pozdrava, ali je nastavio da tera mazge da idu što brže. Postalo je jasno zašto kroz Kerasiju, kojom vodi jedan od puteva ka vrhu Atosa, poklonici vrlo retko idu. Samo poneki, u vreme preobraženskog hodočašća, svrati u mali skit Svetog Đorđa u najvišem delu Kerasije, nedaleko do velikog prometnog odmorišta i raskrsnice pešačkih puteva. Tamne šume i strme litice klisure poklonicima i ne deluju kao neki važan prostor jer ovde nema velikih manastirskih kompleksa. Taj utisak je pogrešan, jer su slavu Svetoj Gori donele askete koje su se ovde podvizavale u 8. i 9. veku. Duhovni ugled Atosa nije nastao u velikim carskim manastirima već upravo u divljini krševite svetogorske pustinje, na krajnjem jugu poluostrva, u Kerasiji, Kavskokaliviji i Akratosu, gde su tihovali prvi imenom zabeleženi pustinjaci Sveti Petar Atonski i prepodobni Jeftimije sa učenicima.

Zbog toga na putnika deluju zapanjujuće ostaci širokih popločanih puteva, velikih zidina i građevina koje se ukazuju iz šumskog zelenila. Ko ih je i kada gradio, zbog čega - nema odgovora. Asketama na Svetoj Gori ta vrsta istorije nije važna i nisu je beležili. Oni žive čekajući smrt bez osećaja vezanosti za materijalne stvari, čak i kada ih s mnogo napora sazdaju svojim rukama. O tome svedoče i prazne kelije i njihova imanja u oblasti Kerasije koje su opustele od početka epidemije korone. Njihove kapije su ili zabravljene ili razjapljene i razvaljene, a samo jedva primetne staze na šumskoj prašini svedoče da neki monasi ipak i dalje koračaju Kerasijom.

HILjADUGODIŠNjE TIHOVANjE

ASKETE svetogorske pustinje bunile se se i žalile caru u Konstantinopolju kada je u 10. veku započela gradnja prvog svetogorskog manastira, Velike lavre, smatrajući da će život u njemu biti previše udoban i luksuzan, nedostojan za prave svetogorce. Car im je ostavio divljinu da u njoj tihuju neuznemiravani od spoljnog sveta, a taj zavet je do danas ostao aktuelan u Kerasiji.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije