AKADEMIJA SEĆANJA: Osamdeset godina od Pogroma u Novom Sadu i Šajkaškoj obeleženo u Beogradu

U četvrtak, 19. maja 2022. godine, u Teatru Vuk u Beogradu (Dom kulture Vuk Karadžić) održana je akademija sećanja povodom osamdesetogodišnjice zloglasne Racije u Novom Sadu i Šajkaškoj, odnosno Pogroma nad srpskim narodom u južnoj Bačkoj, u kojem su mađarski okupatori u januaru 1942. godine na svirep način pogubili više hiljada nevinih ljudi, žena i dece.

Foto: Novosti

U pozdravnom slovu Njegovoj svetosti patrijarhu srpskom  g. Porfiriju, članovima Svetog arhijerejskog sabora i beogradskoj, kao i publici koja je za ovu priliku došla iz Novog Sada, Njegovo preosveštenstvo episkop bački i novosadski Irinej je istakao:

-Veoma mi je drago što večeras mogu da vas pozdravim u ime Eparhije bačke i da vam zablagodarim što ste se odazvali našem pozivu da zajedno obeležimo osamdesetogodišnjicu Pogroma u Bačkoj i da se kroz večerašnji program prisetimo svih nevinih žrtava koje su zverski ubijene samo zbog svoga imena i svoje vere. Eparhija bačka, Grad Novi Sad i Jevrejska opština novosadska ovu tužnu godišnjicu obeležavaju molitvenim pomenima i prigodnim kulturnim programima koji su posvećeni unapređenju i očuvanju kulture sećanja našeg naroda. Tako je početkom godine nastavljena realizacija obeležavanja svih mesta masovnih egzekucija u Novosadskoj raciji. Prvo mesto na kojem je postavljena spomen-ploča bila je Miletićeva ulica, a ove godine je, kao svojevrsni simvol stradanja Novosađana, obeleženo mesto nekadašnje kuće petorice braće Jovandić, koji su ubijeni na pragu svoga doma, pred njihovom majkom Jelenom, samo zato što su ispovedili da su pravoslavne vere. Ovih dana očekujemo i objavljivanje javnog poziva za učešće u konkursu za idejno rešenje Memorijalnog centra žrtava Pogroma u Bačkoj. Veoma je važna i činjenica da je Nacionalni prosvetni savet jednoglasno podržao inicijativu da se u školske udžbenike istorije unese nastavna jedinica o Pogromu u Bačkoj i nadamo se da će resorno Ministarstvo prosvete uvideti opravdanost ove inicijative i doneti potrebne odluke za njenu realizaciju.

-O Pogromu civilnog stanovništva u Bačkoj, mahom Srba, Jevreja i Roma, od strane Hortijeve nacističke Mađarske, predugo se nije smelo govoriti ili se govorilo isključivo u okvirima poželjnog i jedino odobrenog narativa bratstva i jedinstva. Eufemistički naziv Racija bio je jedan od načina da se genocidna namera okupatora najpre prikrije, a zatim i potpuno sakrije od  javnosti. Rezultat takvog odnosa prema Pogromu u Bačkoj jeste činjenica da tačan broj žrtava nikada nije utvrđen, kao i da posle osamdeset godina mnogi naši sunarodnici ne znaju ili nedovoljno znaju o stradanju  Srba i Jevreja u Bačkoj u toku Drugog svetskog rata. Ovo nisu jedini, ali su više nego dovoljni razlozi da se kao društvo otreznimo i postaramo da naša deca o ovom i svim drugim stradanjima uče iz istorijskih udžbenika i čitanki. U paklenom vihoru rata bilo je i pojedinaca koji su sačuvali obraz svoga naroda, poput Bajči Žilinskog ili Pala Telekija, a bilo je i onih koji su se samožrtveno posvetili služenju Bogu i bližnjima. Takav je bio i vladika bački Irinej Ćirić, koji se potpuno posvetio spasavanju našeg naroda, posebno dece, iz logora u Šarvaru ili zloglasnog zatvora Armija u Novom Sadu. Spasao je oko tri hiljade dece i oko stotinu šezdeset porodilja i udomio ih po srpskim kućama u Bačkoj. Mnoga deca koja su izbavljena iz logora bila su obolela od tuberkuloze i drugih bolesti i za njih je vladika Irinej, zajedno sa crkvenim opštinama Eparhije bačke, osnovao eparhijsku bolnicu u Novom Sadu. Za ovakav čin rodoljublja, u svakoj uređenoj državi, bio bi proglašen za narodnog heroja, ali je u komunističkoj Jugoslaviji proglašen za narodnog izdajnika, saradnika okupatora i mađarona i, bez suda i presude, smešten u kućni pritvor. Večeras se, pored njega, sećamo i njegovih šesnaest sveštenika koji su mučenički postradali, a mnogi od njih su svoj ovozemaljski život okončali pod ledom Tise i Dunava. Večerašnja Akademija je i prvi javni čas o Pogromu u Bačkoj koji se održava u prestonici Srbije i molimo se Bogu da ona bude početak novog doba u kojem će se o svim stradanjima našeg naroda moći slobodno govoriti, bez bilo kakve primese revizionizma ili zadaha lažnih eufemizama. Svake godine, 23. januara, na Keju žrtava Racije, ovde prisutni gradonačelnik Novog Sada g. Miloš Vučević, naš dragi prijatelj rabin Isak Asiel i moja smernost ponavljamo jednu istu poruku i želju, i verujem da će biti korisno da je, kao zaključak, ponovimo i ovde: Naša sveta dužnost je da učinimo sve da se zločini ne zaborave, da se nikada i nigde ne ponove i da damo svoj doprinos negovanju međusobne ljubavi i zajedništva. Blagodarim Vašoj Svetosti na blagoslovu da se večeras ovde saberemo i molitveno prisetimo svih žrtava Pogroma u Bačkoj, poručio je vladika Irinej.

Svi dramski umetnici koji su kroz odličan tekst  i režiju Save J. Mirića otkrivali istinu o pogromu, ulogama su posvetili potpunu ozbiljnost, tako da uz znalački ukomponovane dokumentarne filmske inserte i video-scenografiju ova akademija, kao pre svega umetnička celina i interpretacija istorijskih događaja, jeste odličan uzor u izgrađivanju kulture sećanja u  našem narodu. Posebno se mora istaći izvanredni Nebojaša Dugalić u ulozi Svetog vladike Irineja Ćirića, ali i Saša Đurašević koji je autentično doneo govor Andre Bajči Žilinskog u mađarskom Parlamentu. Kao đakoni vladike Irineja nastupili su standardno sugestivni Ivan Vučković i Dejan Stojaković. Prikazu antinomične atmosfere Božića 1942. godine, pojanjem je bitno doprineo hor Bogoslovije Svetog Save pod upravom g. Branka Tadića, a video scenografijom i animacijama montažeri Televizijske produkcije Eparhije bačke Aleksandar Lazarević i posebno Marko Dragojević koji je kroz realizaciju predstave precizno predvodio ekipu Teatra Vuk. Sigurnim glasovima program su vodili Mirjana Trebinjac i Milan Stokanović.

Na kraju programa gledalištu, u kojem su  bili i  gradonačelnik Novog Sada g. Miloš Vučević i direktor Kancelarije za saradnju sa Crkvama i verskim zajednicama g. Vladimir Roganović, predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta g. Radivoje Stojković i druge ugledne ličnosti, obratio se Njegova svetost patrijarh srpski g. Porfirije:

-Posle svega što smo videli i čuli suvišna je svaka reč, ali kao zaključak možemo da izvedemo neophodnost sećanja na nevino postradale žrtve u raciji u Šajkaškoj i u Novom Sadu, jer je i ta žrtva ravna svakoj drugoj žrtvi našeg naroda tokom Drugog svetskog rata, ali i pre i posle njega u svim mestima koja su navedena i koja smo čuli. Sećanje na žrtve ili kako se kaže kultura sećanja nevino postradalih žrtava svog naroda čini da budemo duboko ukorenjeni u svom identitetu i da taj koren može da razvija iz sebe čvrsto stablo i da daje u naša vremena plodove našeg identiteta. Bez sećanja na nevino postradale žrtve svog naroda naprosto nije moguće poznavati sebe, a samim tim nije moguće ni graditi odnose i zajednicu sa bilo kojim drugim narodom, ma koliko mi trošili milozvučne reči o demokratiji, o međusobnom razumevanju, o međunarodnoj zajednici i tako dalje. Znajući svoje žrtve mi znamo sebe.

Sve ovo što smo videli i čuli večeras uverava nas da ove žrtve jesu žrtve za ime Hristovo, žrtve Božje, a to znači da se radi o svetiteljima Božjim. U tom smislu ove žrtve, ovi svetitelji Božji, daju nam niz paradoksa od kojih jeste jedan najvažniji, a to je paradoks naše vere koji se sastoji u Krstu i Vaskrsenju. Kao žrtve Božje, svetitelji Božji prevazilaze granice svog biološkog postojanja, granice svog naroda, svog vremena i prostora. Nalazeći se u ruci Božjoj zasigurno kada im se mi obraćamo oni čuju naše molitve, ali isto tako, a to jeste paradoks vere, mole se i za one koji su nad njima vršili zločine i za čitav svet, za mir u svetu, jer je mir prisustvo Božje.

Dozvolićete da kažem, ova tema jeste moja tema i još nekih od braće i sestara koji su ovde među nama, a pre svega i tema brata Fotija. Ova tema i mene prati od prvih dana mog života i mogao bih o njoj beskrajno dugo da govorim. Od prvih koraka koje sam učinio u Čurugu, tema stradanja, tema tzv. Racije, jeste nešto što je uobličilo i formiralo mene mnogo više nesvesno nego svesno preko mnogih ljudi, starosedelaca u Čurugu kojima sam bio okružen. Nije bilo gotovo nijedne jedine kuće u kojoj neko nije postradao te surove hladne zime, božićnih dana 1942. godine. Postradala je gotovo četvrtina sela, a tada je u Čurugu živelo dvanaest hiljada ljudi. Govoreći, dakle, o raciji mi govorimo o paradoksima, paradoksima hrišćanstva, paradoksima Krsta  Hristovog, krsta koji zapravo nosi svaki hrišćanin bilo da je toga svestan ili nesvestan. Taj krst može ostati Hristov, a može se pretvoriti u krst koji nije spasonosan.

Nedavno se upokojio Stanimir Panić, predsednik Crkvene opštine u Loku. Njegov sin je sveštenik ovde u Beogradu. Stanimir Panić je kao malo dete u Raciji izgubio oca. Kada bi govorio o raciji i o svom nesavladivom traumatičnom iskustvu, koje je takođe zabeleženo kamerom u jednom drugom filmu, o svom iskustvu bolnom i prebolnom, pokojni Stanimir je sećanje i razmišljanje o raciji sa suzama u očima zaključivao rečima: Gospod neka im je milostiv! To su reči koje sam i ja i vladika Fotije i mnoga deca naše generacije slušali od gotovo svake bake i svakog deke koji su živeli sami u svojim domovima i živeli sećanje na Raciju. Bezbroj puta smo mogli čuti od onih koji su sve izgubili i jedini ostali živi iz svoje porodice: Neka im Gospod bude milostiv. Ja mogu da kažem lično, u mnogim situacijama danas i kada bih hteo nešto svojom logikom da progovorim na temu stradanja, na temu nevino postradalih žrtava bilo gde, prepoznam da mnogo jače iz mene govori glas tih Čuružana koji su zapravo svoj život pretvorili u iskrenu potpunu i stalnu molitvu nego li nego što je moj lični glas. I Stanimir Panić se pozivao na jednostavne reči molitve Gospodnje. To su opet reči koje se često i do danas, hvala Bogu, ali i u vremena kada je to na mnogim mestima bilo zabranjeno i nije se čulo, a u Čurugu se čulo: Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim! Stanimir i drugi naši sunarodnici, koji su izgubili bližnje u genocidu, u onome što je doživeo naš narod, sebe, svoj bol i svoja najdublja osećanja su razapeli. Stanimir je čitav život nosio taj krst, krst kao saznanje da su mu komšije ubili oca koga nije stigao ni da upozna i da mu zapamti lik. Pokojni Stanimir se, dakle, dobrovoljno raspeo. Nije tražio krst, ali kada ga je život doneo, on ga je prihvatio. Noseći krst praštanja kroz život, Stanimir i mnogi drugi koji su izgubili svoje najbliže izabrali su Vaskrsenje. Verujem duboko da ih je Bog u tome i prepoznao.

To je atmosfera u kojoj su stasavala deca Šajkaške, atmosfera sećanja, atmosfera nezaboravljanja, ali i atmosfera neosuđivanja, zapravo je atmosfera praštanja i sastadavanja. To je živa i najdublja moguća vera, najdublje razumevanje krsta, žrtve, raspeća Hristovog. Rekao bih da je takav etos svedočanstvo da pravoslavna vera najdublje suštinski živi u našem narodu. To je moje iskustvo i danas. Srpski narod se ne bavi toliko razumevanjem, nema potrebu da koristi logiku kada su ovakve stvari u pitanju. Ne bavi se analizom i tumačenjem Hristovih reči, strašnih Hristovih reči: Ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene radi i Jevanđelja sačuvaće ga (Mk 8, 35). Srpski narod živi Jevanđelje. Svaki osvrt i na ključne istorijske događaje i na postupanje pojedinaca u njima to nam svedoči.

Predstava koju smo videli i na kojoj u ime svih vas zahvaljujem i čestitam vladici Irineju pokazuje nam da čast i odvažnost nisu ekskluzivno srpske osobine. Svuda, u svakom narodu ima hrabrih, istinoljubivih, čestitih ljudi koji ne samo položaj, imetak, nego porodicu i svoj život založe za drugog, bez obzira na to što ti drugi nisu iste vere i nisu iz istog naroda. Takav je bio Bajči Žilinski, takvi su bili Pal Teleki, Lajoš Dunfalavi, Andor Molnar, Maćaš Fazekaš i Ištvan Virag i mnogi, mnogi drugi.

I danas, kada govorimo o ovoj temi, dužni smo da istaknemo da u ovom vremenu punom veoma ozbiljnih iskušenja imamo dragocene prijatelje i pomoćnike u Mađarskoj državi i njenom državnom rukovodstvu. I obrnuto, i oni u nama imaju iskrene prijatelje i  saradnike. Ja sam siguran da je takva situacija rezultat i plod molitava Svetog vladike Irineja Ćirića, ali i plod mnogih i mnogih mučenika postradalih u Raciji u Šajkaškoj i u Novom Sadu.

Na posletku, razumevajući onako kako smo mi učili nauku Gospodnju i Božji zakon, vladika Irinej Ćirić, sveštenici koji su postradali u Raciji i narod nevini, duboko verujemo jesu ovenčani vencem slave neprolazne u Carstvu Hristovom kao sveti iz roda našeg. Molitvama Svetog episkopa Irineja bačkog i postradalih u Novosadskoj i Šajkaškoj raciji, Gospode Isuse Hriste, pomiluj nas i spasi. Amin!

BONUS VIDEO: UZNEMIRUJUĆE: Na današnji dan 1999. bombardovan most u Trsteniku - pogledajte autentične snimke

Preporučujemo

Srbija

1 0

SEĆANjE NA NEVINE ŽRTVE: U Novom Sadu otkrivena spomen ploča braći Jovandić

21. 01. 2022. u 16:37

Srbija

0 1

NA KEJU ŽRTAVA RACIJE OBNOVLjENA SPOMEN-PLOČA: U ispravljenom tekstu obeležja umesto reči „Cigana“ piše „Roma“

20. 01. 2022. u 16:01

Srbija

0 0

SEĆANjE NA ŽRTVE RACIJE i HOLOKAUSTA: Kulturni centar Novog Sada obeležava 80. godišnjicu stradanja u Drugom svetskom ratu

19. 01. 2022. u 18:16

Srbija

0 3

SEĆANjE NA ŽRTVE RACIJE U ČURUGU: Obeležena 80. godišnjica zloglasne fašističke akcije u Drugom svetskom ratu

06. 01. 2022. u 14:52

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije