GODINE 1778, u jeku rata protiv britanske imperije, američki revolucionari napravili su sporazum sa indijanskim plemenom Lenape sa prostora današnjeg Delavera po kojem bi oni trebalo da im pomognu u borbi protiv Engleza i zauzvrat dobiju svoju državu u okviru budućih SAD. U skladu sa dogovorom, poglavica Koketagečton je predvodio grupu svojih saplemenika kao izviđač ispred američkih snaga u kampanji napada na britanska utvrđenja u Ohaju.

Po uspešnom okončanju kampanje, objavljeno je da su Koketagečton i njegovi Indijanci umrli od velikih boginja, da bi se nešto kasnije, zahvaljujući svedočenju američkog "oficira za vezu" sa Indijancima i bliskog prijatelja poglavice Koketagečtona, Džordža Morgana, saznalo da ih je u Mičigenu brutalno pobila američka milicija i da o državi Lenape Indijanaca više nema ni govora. Svega dve godine od proglašenja nezavisnosti, Amerikanci su počinili prvi poznati akt izdaje svog saveznika.

ŠTO se grbo rodi, vrijeme ne ispravi, govorio je čuveni srpski pravnik rodom iz Dubrovnika i autor prvog crnogorskog građanskog zakonika iz 1888. Valtazar Bogišić, i to se pokazalo kao sasvim ispravno i u slučaju SAD, koje su od te 1778. pa do dana današnjeg izdale gotovo sve svoje saveznike kada se za tim ukazala potreba, zaključno sa Kurdima koje su ostavili na cedilu oktobra prošle godine.

DO sada, do izdaje saveznika dolazilo je zbog procene da bi to bilo od koristi za američki "nacionalni interes". Tako su, da pomenemo samo neke, odbačeni i Pinoče, i Sadam Husein, i Kurdi (čak osam puta, a Amerikanci su Sadamu u dva navrata dozvolili da nad njima počini zločin na nivou genocida) i narod Hmong, koji je Amerikancima služio tokom rata u Vijetnamu. Sada na red, izgleda, dolaze kosovski Albanci, odnosno (za početak) njihove vođe Hašim Tači i Kadri Veselji.

POSTOJI, međutim, jedna velika razlika u činu izdaje Tačija i Veseljija u odnosu na prethodne slične američke poteze. Radi se o činjenici da su njih dvojica pali kao žrtve, ne američke borbe za svoje nacionalne interese, nego unutarameričke bitke između Donalda Trampa i "duboke države". Do otkrivanja činjenice da se imena ove dvojice nalaze visoko na spisku osumnjičenih ratnih zločinaca iz predloga optužnice (što je potez bez presedana, jer se do sada sa objavljivanjem imena optuženih uvek čekalo da optužni akt bude zvanično prihvaćen) došlo je u trenutku kada su visoki zvaničnici kosovskih Albanaca već bili na putu za Vašington, na sastanak sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem koji pod okriljem predsednika Trampa vodi Ričard Grenel.

VIŠE je nego jasno kome ovde stvari idu u prilog. Dok bi u finišu predizborne trke sadašnjem predsedniku Trampu nastavak dijaloga između Beograda i Prištine i postizanje nekih sporazuma koji bi makar vodili ka "konačnom rešenju", iako je izgledno da oni to nikako ne bi bili, bio samo plus, njegovim protivnicima iz "duboke države", ali i iz ostatka "međunarodne zajednice" oličene pre svega u Nemačkoj i kancelarki Angeli Merkel, i takva "pobeda" je neprihvatljiva. Zbog toga su se odlučili na puštanje niz vodu "kosovskog Džordža Vašingtona", koji, sve i da na koncu ne bude osuđen za zverstva koja mu se stavljaju na teret, teško da će ponovo moći da zaigra bilo kakvu ozbiljniju političku ulogu. Takođe, ovim potezom osvetili su se Trampu za rušenje vlade novog nemačkog miljenika na Kosovu Aljbina Kurtija koje ih je mnogo bilo zabolelo.

JOŠ jedna stvar ukazuje na to da se ljubav Amerikanaca, pa čak i u redovima "klintonista" iz Demokratske stranke, bliži kraju. Radi se o sasvim neočekivanom porazu kongresmena Eliota Engela u unutarpartijskoj trci demokrata za kandidaturu. Posle trideset godina neprekidnog sedenja u Kongresu, čovek kojem američki konzervativci zameraju da mu je na "prvom mestu Kosovo, a ne Amerika", izgubio je od Afroamerikanca Džamala Boumana, koji je do sada bio direktor jedne škole, što jasno ukazuje na trenutni pravac razmišljanja demokrata.

ČINjENICA da su napori aktuelne američke administracije da se postigne neki napredak u rešavanju pitanja Kosova i Metohije potkopani zarad partijskog interesa, još jedan je dokaz da se nikako ne sme dozvoliti da konačno rešenje ovog problema zavisi samo od ćudi čoveka koji trenutno sedi u Beloj kući, bio on Tramp, ili Bajden. Ništavilo koje je rezultat već čitave decenije pregovaranja pod okriljem EU je dokaz da ni Brisel nije u stanju da dovede do bilo kakvog rešenja. Preostaju UN.