Kralj prihvata da obnovi kapelu: I oko rekonstrukcije razlike između Cetinja i Beograda

Slobodan Kljakić i Ratko Peković

petak, 05. 06. 2020. u 19:03

Краљ прихвата да обнови капелу: И око реконструкције разлике између Цетиња и Београда

Kralj Aleksandar Karađorđević / Foto dokumentacija "Novosti"

Aleksandar Karađorđević je prihvatio da, kao krvni rođak vladike Rada, snosi sve materijalne izdatke iz svoje kase za izgradnju spomenika zahvalnosti velikom srpskom pesniku slobode

U MNOGIM razgovorima mitropolit Gavrilo Dožić je iznosio svoje uverenje da ne može biti govora o obnovi, već jedino o rekonstrukciji kapele, "iz novog materijala koji bi mogao da izdrži nepogode koje je priroda uslovila na vrhu Lovćena".

Znajući da su vrlo male finansijske mogućnosti države u krajnje oskudnim poratnim vremenima, mitropolit Gavrilo je usmerio napore da se dobije poseban kredit, a kada je izabran za predsednika Centralnog odbora, on je u tom svojstvu tražio prijem i kod predsednika Vlade Nikole Pašića, koji je podržao projekat. Obećanje o konkretnoj finansijskoj podršci Pašić, međutim, nije dao.

Kada je shvatio da "stvari ne idu kako treba", mitropolit Gavrilo je bio "veoma očajan". Zato je na sednici Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve, održanoj sredinom avgusta 1923. godine, izrazio svoju zabrinutost, da bi potom patrijarh Dimitrije predložio da se apeluje na kralja Aleksandra, "kao krvnog rođaka" Njegoševog, da iz svojih sredstava finansira rekonstrukciju kapele i prenos vladičinih kostiju na Lovćen.

CRKVENIM velikodostojnicima ukazala se prilika za susret sa kraljem 6. septembra te godine, kada je održano bogosluženje u Sabornoj crkvi u Beogradu, povodom rođenja prestolonaslednika Petra. Kada je bogosluženje završeno, uz ostale uglednike, u Dvor su pozvani patrijarh i svi članovi Svetog sinoda.

"Posle svečanosti u Dvoru", svedoči mitropolit Gavrilo Dožić, "kralj pokloni pažnju srpskom patrijarhu Dimitriju i predstavnicima koji su ga pratili: kako stoji sa prenosom Njegoševih kostiju na Lovćen i obnavljanjem porušene Kapele. Patrijarh Dimitrije ukratko je izložio Kralju situaciju i na kraju zamolio ga da sasluša mene lično, kao nadležnog arhijereja koji je pokrenuo ovo pitanje još 1920. godine. On mu je rekao da je Srpska pravoslavna crkva jednodušno odlučila u sednicama Svetog Arhijerejskog Sabora i Svetog Sinoda da u potpunosti primi moj predlog i da mi da u svemu odrešene ruke u izvođenju celoga ovoga plana. Ali da do sada nije ništa urađeno.

"KRALj, na to se obrati meni, sa rečima: 'Molim Vaše Visokopreosveštenstvo da me upozna sa celom stvari. Ja sam bio obavešten od Ministra vera, ali sve to izlaganje ne dolazi iz prve ruke. Verujem da ćete mi vi najbolje izložiti u čemu je težište i problem cele stvari.'

"Na to odgovorih, da bi trebalo prvo kao nužno, da se opravi Kapela koja je porušena i koja ne odgovara svojoj funkciji. Trebalo bi prvo ozidati novi zid od tvrdoga materijala, koji bi bio dosta širok i sposoban da odoli svim prirodnim stihijskim dejstvima i nepogodama koje se događaju na Lovćenu. Stari kamen, odnosno zid od stare Kapele, trebalo bi upotrebiti u unutrašnjosti Kapele u razne svrhe, tako da bi odgovorile svome prvobitnom zadatku i ciljevima velikog pesnika koji je u svome testamentu izjavio svoju želju o svom budućem miru na Lovćenu. Mi to moramo da poštujemo u potpunosti, da ne bi tako oskrnavili njegovu poslednju volju."

U OPISU razgovora vođenog na Dvoru 6. septembra 1923. godine, mitropolit Gavrilo Dožić nastavlja: "Na moje izlaganje, koje je Kralj sa velikom pažnjom pratio, on reče: 'Meni je vrlo drago, vaše Visokopreosveštenstvo, da ste vi shvatili dobro ovaj ceo problem koji od svih nas traži da ga do kraja pomognemo kako bi bio u potpunosti izvršen, onako kako ste mi vi to izložili. Ja se od srca odazivam predlogu vašem i vašeg odbora čiji ste vi predsednik, da uzmem učešće u tome svečanom činu. Ja želim da Kapela bude podignuta onako kako najbolje odgovara velikome pesniku. To treba da bude jedan vidni spomenik zahvalnosti današnjega pokoljenja i svih nas prema velikom pesniku slobode Vladici Radu. Ja ću od srca da snosim sve te materijalne izdatke iz moje kase. Tačno je da ja kao krvni rođak treba to da izvršim.'"

KRALj je predložio da Odbor stupi u kontakt sa svim pojedincima koji treba da izrade plan za ostvarenje ovog poduhvata. Interesujući se u kakvom je stanju tadašnja veza za Lovćen, predložio je ne samo da se osposobi novi put do Ivanovih korita, nego i da se trasira "novi put od Ivanovih korita do vrha Lovćena, koji će biti težak, ali koliko-toliko snošljiv".

Mitropolit Gavrilo je obavestio članove Odbora u Beogradu o kraljevoj izjavi, smatrajući da je ona od prvorazrednog značaja za sređivanje državnih odnosa, a naročito teškog i bolnog stanja u Crnoj Gori, pri čemu je podsetio na događaje i bratoubilačku borbu posle ujedinjenja 1918. godine.

Nije trebalo dugo čekati da se i u ovoj prilici, povodom Njegoša, ispolje razlike između Cetinja i Beograda, o čemu svedoči pisanje cetinjskog lista "Narodna riječ".

U JEDNOM tekstu, objavljenom 3. oktobra 1923. godine, ovo glasilo se zalaže za to da ne samo kralj, već da i Crnogorci "participiraju" u podizanju - "grobnice na Lovćenu": "Crnogorci imaju malo zemaljskog blaga, ali ih ima puno kojima su ostala kanđela njihovih porodica, pa će po potrebi u ovoj prirodi, da bi prinijeli svoj obol za podizanje pristojnog Spomenika - Grobnice neumrlom autoru 'Gorskog vijenca' na Lovćenu. Svaki izgovor da se u ovom pogledu poštedi, ispašće neozbiljan i staviće se kao namjerna uvreda. Za Njegošev Spomen - Grobnicu na Lovćenu, ali u ovom slučaju svakako uz participiranje Crnogoraca."

U DRUGOM tekstu, objavljenom 24. oktobra 1923. godine, "Narodna riječ" još oštrije kritikuje beogradsku vladu povodom prenosa Njegoševih kostiju:

"Evo ih u jednoj ćeliji Cetinjskog manastira, na sramotu cijelog jugoslovenskog naroda, poglavito srpskog dijela našega naroda! Vele što se nije imalo mogućnosti. Nema novca da se o državnom trošku prenesu kosti najvećeg jugoslovensko-srpskog pjesnika, a bilo je na stotine miliona za isplatu 'begovskih haka'!...

Srpski narod u Crnoj Gori nije da se neće odužiti Njegošu - pored sve siromaštine i bijede, koja ga ni u ujedinjenju dalje ne napušta. On je to htio učiniti još u početku, kada se oslobodio mrskog neprijatelja, ali ga u tome ometoše čitave čete profesora, doktora i vazdan drugih naučnika i spisatelja koji trubljahu na sva usta, da će Njegoš biti sahranjen sa počastima, koje samo njemu mogu da se odaju. Obrazovaše i odbore, ali nažalost odbore za narod i radi parade.

MEĐUTIM, za prenos Jagića koji je umro u Beču, beogradska radikalsko-turska vlada imala je da stavi na raspolaganje iz državne kase trideset miliona kruna.

To je onaj književnik, koji pisaše i govoraše u svoje vrijeme, da postoji bosanski jezik i da su Bosanci poseban narod. I njega pretpostavljaju Njegošu!"

Na kraju, "Narodna riječ" naglašava da je uzaludno traženje novca od vlade, jer je ona gluva na sve što stiže iz Crne Gore, zbog čega ove novine pozivaju crnogorske seljake da od svojih skromnih prihoda odvoje deo za Njegoša i da ispune svoj dug prema njemu. "Za nas bi, Crnogorci, bilo sramota primiti ma i jedne pare od beogradske Vlade, za opravku Njegoševe Grobnice na Lovćenu."

GLASILO DEMOKRATSKE OMLADINE

CETINjSKI list "Narodna riječ" bio je organ nezavisne demokratske omladine, odnosno Demokratske stranke u Crnoj Gori, od 1919. do 1928. godine, koji je izlazio dva puta nedeljno. Pola broja je štampano latinicom. Moto lista do 1926. godine bio je: "Borba sa neprijateljom i domaćim izdajnicima". U navedenim citatima iz ovog lista autori ovog feljtona nisu intervenisali.





Pratite nas i putem iOS i android aplikacije