Pripreme za četvrtu sahranu

Slobodan Kljakić i Ratko Peković

četvrtak, 04. 06. 2020. u 21:34

Припреме за четврту сахрану

Jovan Cvijić Foto dokumentacija "Novosti"

Prva osoba koja je problem obnove Njegoševe kapele iznela izvan sveštenih krugova bila je beogradska profesorka Jelena Lazarević, koja je na Lovćenu pronašla jednu malu vladičinu kost

DA vidimo sada šta je do osnivanja Glavnog odbora za prenos Njegoševih kosti 1925. godine radio mitropolit Gavrilo Dožić, koji je bio izabran za predsednika Odbora.

Ondašnji mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo Dožić, predsednik Glavnog odbora za prenos Njegoševih kosti, svedoči 1925. da je u novembru 1920. podneo izveštaj Svetom arhijerejskom saboru o onome šta se dogodilo kada su prenete Njegoševe kosti sa Lovćena na Cetinje 1916. godine, o tadašnjem stanju kapele i o potrebi njene obnove:

"Podvukao sam tačno stanje stvari, naročito Kapele, koja je bila dovedena dotle da je bilo nemogućno sa ma kakvom njenom opravkom, dokle se ne bi izvršila opšta rekonstrukcija, na jednoj solidnoj osnovi, od materijala novoga, koji bi bio garancija da će buduća Kapela biti u mogućnosti da odgovori svojoj svrsi. Tako isto zamolio sam Sveti arhijerejski sabor da ovo uzme kao jednu ozbiljnu i hitnu stvar i da se angažuje Srpska crkva kod državnih vlasti da se nađu sredstva i mogućnosti da bi se Kapela osposobila za svoju namenjenu ulogu. Napomenuo sam koliki je značaj kod naroda u pogledu svega ovoga. Svi su Srbi želeli da se ovo izvrši na najbolji način, kako bi se dostojno odužili velikome geniju srpskog naroda. Iz svega moga izveštaja u celosti je izlazilo: da dosadašnja Kapela nije bila upotrebljiva (podvukli autori). Njen temelj je bio gotovo uništen. Trebalo je sve iznova početi, ali da se sačuva u svemu želja velikoga pesnika. Trebalo je izvesti sve to da bi bilo saglasno sa njegovom poslednjom odlukom u testamentu. Naročito da bude u duhu skromnosti koja treba da odlikuje jednog prvosveštenika, kao što je bio Petar Petrović Njegoš. Bio sam u načelu protiv svih novotarija i luksuza koji ne bi odgovarali životu i delima Petra Petrovića Njegoša (podvukli autori)".

NA REDOVNOM zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske patrijaršije u Beogradu, 6/19. novembra 1920. godine, na kome su bili "Nj. S. Patrijarh, svi članovi i sekretar D. Rošu" raspravljano je o ovom pitanju, a u zapisniku je sažeto opisan tok te rasprave:

"G. mitropolit Gavrilo izveštava da je neprijateljska okupatorska vlast razorila Kapelu i grobnicu na Lovćenu, i iz grobnice izvadila kosti Vladike Rada i svukla ih noću na Cetinje, gde se i danas nalaze, pa predlaže, da Sv. Arhijer. Sabor uzme inicijativu da bi se Kapela i grobnica na Lovćenu opravile i kosti crkvenog i narodnog velikana prenele uskoro da miruju na onom mestu koje je Vladika još za života sebi za večito počivalište označio.

PRIMIVŠI k znanju izveštaj V. Mitropolita G. Gavrila, Sv. Arh. Sabor na prvom mestu izražava svoje duboko žaljenje zbog krajnje bezobzirnosti neprijateljskih zavojevača Crne Gore, čak i prema prahu takvih crkvenih i narodnih velikana kakav je bio Vladika Rade.

Pa ceneći veliku ličnost Vladike Rada, koji je svojim genijem toliko proslavio srpsko ime i postao učitelj pokoljenjima - Sv. Arhijer. Sabor nalazi: da iz dužnog poštovanja prema njegovoj svetloj uspomeni treba njegov prah povratiti na Lovćen po mogućstvu što skorije.

Pa kako je 1921. godine sedamdesetogodišnjica njegove smrti, to ovaj prenos praha izvesti svakako iduće godine. No prethodno porušenu Kapelu i grobnicu opraviti i posrtu oko Kapele ograditi i ukrasiti. Ovu priliku učiniti opšte narodnom svečanošću, u kojoj bi uzele učešće i crkva i država.

Da bi se ovo izvelo treba sastaviti jedan širi odbor od crkvenih i građanskih predstavnika, pod predsedništvom Mitropolita crnogorskog, koji bi odbor u sporazumu sa Kraljevskom Vladom to delo najbolje izveo. Za sada stvar uputiti Sinodu da je on vodi dalje kako treba."

OVAJ zapisnik potpisali su predsednik Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Dimitrije i još trinaest episkopa: episkop temišvarski i administrativne Karlovačke mitropolije Georgije, mitropolit zahumsko--hercegovački (potpis nečitak), mitropolit bihaćsko-banjalučki Vasilije, mitropolit tuzlansko-zvornički (ime u zapisniku nedostaje), mitropolit pećki Gavrilo, episkop pakrački Miron, episkop nikšićko-zahumski Kiril, episkop velško-dabarski Varnava, episkop budimski Georgije, episkop niški Dositej, episkop žički Nikolaj, episkop timočki Irinej i episkop šabački Jefrem.

Zapisnik, koji se čuva u Arhivu Srbije vodio je i potpisao sekretar Dim.[itrije] Rošu.

SVETI arhijerejski sabor je, vidimo iz navedenog dokumenta, prihvatio predlog mitropolita Gavrila Dožića, a detalj naveden u zapisniku da u svečanom prenošenju kostiju vladike Rada na Lovćen treba da uzmu "učešće i crkva i država", očigledno posredno govori i o tome da crkva u stvari ne može da finansira takvo pregnuće, već da to može samo "državna kasa", kako će to kasnije u memoarima pojasniti patrijarh Gavrilo Dožić.

Prva osoba koja je ovaj problem iznela izvan sveštenih krugova, i izvan tog kruga zainteresovala intelektualne i javne radnike, bila je beogradska profesorka Jelena Lazarević, koja je te godine došla na Cetinje i posetila razrušenu kapelu. Kao što smo već videli, ona je pored grobnice pronašla jednu malu kost, pretpostavlja se od Njegoševe ruke ili stopala, koju je predala Mitropoliji. Održala je potom širu konferenciju i pozvala istaknute ličnosti Cetinja, da prvo pred njima progovori o prenosu Njegoševih zemnih ostataka i o potrebi da tu ideju podrže i širi krugovi, ne samo iz porodice intelektualaca i javnih radnika, nego i narod.

NASTAVILA je svoju akciju Jelena Lazarević i posle toga, tako da je s njom upoznala i predsednika Srpske kraljevske akademije Jovana Cvijića.

Paralelno, mitropolit Gavrilo Dožić je takođe tražio pomoć u Beogradu, zbog čega je primljen kod ministra vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Pavla Marinkovića.

"Marinković mi je", piše mitropolit Gavrilo, "dao obećanje da će za celu ovu stvar angažovati i samog Kralja Aleksandra, kako bi on lično uzeo učešća u ovome visokome činu koji Marinković smatra kao prvorazredni. Zatim Marinković smatra da je to dužnost da naš Kralj učini, pošto je njegova majka bližnja rođaka velikoga pesnika. Što znači da u žilama našega Kralja teče ista krv i nasledstvo dinastije Petrović Njegoš. Kralj je naslednik i srodnik po krvi i s pravom mi svi očekujemo da on to izvrši na način kako odgovara ne samo interesima dinastije, nego i interesima celog srpskog naroda i naše države koja u celini treba da da dokaze o svome poštovanju najvećega čoveka naše rase. Njemu treba prirediti za vreme izvođenja toga čina najveće počasti, koje je on s pravom zaslužio. Ovakav stav ministra vera Marinkovića iskreno me je obradovao. Bio sam u uverenju da će ovo biti sprovedeno na najbolji mogući način jer će se država angažovati da obezbedi celu stvar."

MITROPOLIT KOD JOVANA CVIJIĆA

MITROPOLIT Gavrilo Dožić se susreo i sa Jovanom Cvijićem, sa kojim je razgovarao tri sata. "Cvijić je podržao inicijativu crkve da kapela bude obnovljena i prihvatio da bude član Centralnog odbora za izvođenje celoga ovoga zamašnog programa."

Tako se dogodilo da u Beogradu 1923. godine bude osnovan odbor za prenos Njegoševih kostiju na Lovćen, u kome su se, pored Cvijića, nalazili Živan Živanović, predsednik Srpske književne zadruge, Pavle Popović, profesor Beogradskog univerziteta, Jelena Lazarević, profesor Svetozar Tomić, direktor gimnazije i mnogi drugi uglednici.


SUTRA: Kralj prihvata da obnovi kapelu

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije