Veliki majstor političkih intriga

Vasa Kazamirović

27. 03. 2020. u 17:55

Велики мајстор политичких интрига

Nikola Pašić u poznim godinama Foto Dokumentacija Novosti i arhiva "Borbe"

Nikola Pašić, nekadašnji zaverenik i radikalski jurišnik razvio se u mislećeg državnika i majstora političkih intriga, daleko je nadmašivao sve druge srpske političare
OBRAZOVANjEM koncentracione vlade krajem februara 1909, u kojoj je Nikola Pašić preuzeo jedan formalno nimalo politički resor - ministarstvo građevina, takozvane velike vlade, kralj Petar je želeo samo jedno: da se aneksiona kriza, nastala zbog pripajanja Bosne i Hercegovine Austro- Ugarskoj, što pre okonča, istina što se bolje može po Srbiju. A to su, u stvari, želele i sve političke stranke Za formiranje jedne ovakve vlade u Srbiji posebno je bila o zainteresovana i sama Dvojna monarhija. Ona je želela, da u vladi koja će se odreći svakog prava na Bosnu i Hercegovinu budu zastupljeni predstavnici svih stranaka, na čelu sa starim naprednjakom i u Beču dobro zapisanim Stojanom Novakovićem. "Austrougarska je insistirala", piše Milan St. Protić, "ne samo da radikali uđu u vladu nego i glavom Nikola Pašić, da bi pokornost prema Austrougarskoj bila veća."

U upravo navedenom tvrđenju Milana St. Protića, lako bi se, bar kad je o Pašiću reč, mogla da krije puna istina. Vođa radikala, u to nema sumnje, bio je za Beč prvi čovek u Srbiji, s najjačom podrškom u narodu i s najvećim ugledom u Evropi, a posebno u Rusiji. I zato je i njega trebalo vezati.

PIŠUĆI o Pašiću, upravo 1909. godine, austrougarski poslanik u Beogradu, grof Forgač, rekao je i ovo:

"U gospodinu Pašiću naša javnost s pravom vidi našeg najzagriženijeg protivnika, na žalost vrlo često lično vređanog i ocenjivanog sa preteranim nepoverenjem. Ja sam sa gospodinom Pašićem, koji daleko nadmašuje sve druge srpske političare, skoro godinu dana bio takoreći u neprekidnom kontaktu i u izvesnom smislu naučio da ga cenim.

Nekadašnji zaverenik i radikalski jurišnik razvio se u pozitivno mislećeg državnika i velikog majstora političke intrige. Tokom svog dugog paćeništva - višegodišnja emigracija, zatvor, osuda na smrt - i tokom svog aktivnog učešća u državnim poslovima, on je sakupio bogato iskustvo. Specijalno je on došao do punog uverenja, da, sve dok utopijski san o uništenju Austrougarske od strane unutrašnjih i spoljnih snaga ne može biti ostvaren, Srbija mora po mogućstvu održavati dobre odnose sa moćnim susedom...

Ja sam ubeđen, da će on i sada ozbiljno nastojati, da spoljne odnose sa Monarhijom usmeri u normalnom, a po mogućstvu čak i prijateljskom pravcu. Istina, do izvesnih teškoća moglo bi se doći u odnosima između njega i Milovanovića. Ova dva ministra ispunjena su velikom antipatijom jedan prema drugom i pošto Pašić nije preuzeo nijedan specijalan portfelj, njegov će se biro nalaziti u ministarstvu spoljnih poslova, pored kancelarije gospodina Milovanovića. On će ovoga kontrolisati, u stvari voditi spoljnu politiku, a prepustiti mu samo najneprijatniji deo poslova, saobraćaj sa radoznalim diplomatama koji postavljaju indiskretna pitanja".

OVAJ izveštaj ministru spoljnih poslova u Beču, grof Forgač je sastavio neposredno po obrazovanju radikalsko-samostalske vlade, na čelu s Pašićem, 11. odnosno 23. oktobra 1909. godine.

Nova vlada preuzela je državno kormilo od kabineta Stojana Novakovića, koji je 31. marta 1909. potpisao izjavu da je Srbija saglasna sa novim stanjem nastalim aneksijom Bosne i Hercegovine, da će negovati dobre susedske odnose sa Dvojnom monarhijom, zatim je "preturio preko glave" i odricanje princa Đorđa od prestolonasledstva, prema nekim austrougarskim tvrđenjima - na mig Rusije a u korist mlađeg brata Aleksandra, za koga će ruski poslanik Hartvig reći, da ga je iznenadio "zrelošću svojih zaključaka, svojom mirnoćom i uravnoteženošću, neočekivanim za njegove godine".

MADA nije bio prinuđen da sa svojom vladom rešava tako teška pitanja kao Novaković sa svojim ministarstvom, Pašiću ipak nije bilo lako, tada u jesen 1909. godine. Jer, zemlja je bila bremenita problemima. Privredna situacija bila je skoro očajna. Vladala je u punom obimu finansijska i privredna kriza. (Teško stanje počelo je u Srbiji u stvari krajem 1908. godine, između ostalog i zbog ekonomske blokade od strane Austrougarske, a u vezi sa aneksionom krizom.)

Problem za sebe predstavljala je netrpeljivost među samim članovima vlade - onima koji su pripadali Samostalskoj, i onima koji su pripadali Radikalskoj stranci. Svaki čas je dolazilo do podnošenja i povlačenja ostavki. "Ali veliku glavobolju imao je Pašić i sa istaknutim članom svoje vlastite stranke, Milovanom Milovanovićem, ministrom spoljnih poslova. Milovanoviću je smetala Pašićeva popularnost u narodu, veliki uticaj u stranci, ugled u Rusiji, a Pašiću opet Milovanovićeva prevelika hitnja u sprovođenju određenih planova, u izvesnoj meri i žovijalnost, spremnost na brzo popuštanje u pregovorima i gledanje na stranku kao sredstvo koje treba da služi pre svega zadovoljenju njegovih ličnih ambicija."

IPAK, i uprkos svim trzavicama, ova Pašićeva, koaliciona vlada održala se sve tamo do juna 1911. godine. A do tog časa zbilo se nekoliko važnih događaja. Između ostalog, kralj Petar je doživeo toliko željeni trenutak da kao vladar Srbije bude gost na jednom stranom dvoru.

Domaćin kralja Petra, u martu 1910, bio je ruski car Nikolaj II. Kako se (s pravom) misli, zasluga što je Petrograd otvorio svoje dveri Petru Karađorđeviću pripadala je Pašiću, ali i novoimenovanom poslaniku Rusije u Beogradu, Nikolaju Hartvigu, koji će inače toliko činiti za Srbiju sve dok ga smrt ne bude ugrabila, u samo predvečerje Prvog svetskog rata, u rezidenciji austrougarskog poslanika.

Po povratku iz Rusije, kralj Petar je formalno zračio od sreće, stoji u izveštaju austrougarskog poslanika u Beogradu. Lično Pašić, takođe je bio vrlo zadovoljan. Na jednoj strani zbog kralja, a na drugoj, i mnogo više, zbog toga što su mu u Rusiji data uveravanja da će carska vlada ubuduće posvetiti veću pažnju Balkanu nego dotle, a posebno Srbiji. Radost Pašićevu zbog uspešno obavljene posete Petrogradu, međutim, ubrzo su potisnule velike brige. One su se ticale i Radikalne stranke, u kojoj je bilo došlo do formiranja dveju struja.

JEDNA struja bila je ona koju su predvodili on, Stojan Protić i Lazar Paču, i kojoj su pripadali "intransigentni" članovi stare garde, "slepi u svojoj odanosti Pašiću i bezuslovno poslušni", a druga, vrlo bučna - ona koju su sačinjavali mlađi članovi stranke, mahom intelektualci.

"Mnogo se govori", pisao je u vezi sa podvajanjem u Radikalnoj stranci austrougarski poslanik, "o reorganizaciji stranke. Treba navodno da se donesu novi statuti, koji bi g. Pašiću omogućili da u stranci uspostavi mnogo jaču disciplinu. On bi hteo, naime, da potpuno mu odani Glavni odbor i dalje ima isključivo pravo nominiranja poslaničkih kandidata."

PROBLEM AUTORITETA

PRAKTIČNO, nastali problemi u Radikalnoj stranci bili su "problemi autoriteta". Zahtevana je, u celini uzeto, veća sloboda u stranci i veće pravo saodlučivanja. Pašić je to protumačio kao atak na njega lično kao vođu stranke, ali i kao izraz nastojanja da se oslabi monolitnost organizacije, da se ona iznutra minira. Suprotno Pašiću, mlađa struja je insistirala da pri naimenovanju kandidata za narodne poslanike i sreski odbori imaju pravo da kažu svoju reč.

(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")

SUTRA: SUKOB ZAVERENIKA I RADIKALA


Pratite nas i putem iOS i android aplikacije