KAO što se, već odmah posle prevrata, različito govorilo, pisalo i uopšte sudilo o 29. maju, tako se različito ocenjivala i uloga pojedinih lica u zaveri. U svom prvom izveštaju o događaju u konaku, list "Večernje novosti" (broj 146. od 29. maja 1903. godine), na primer, izneo je da je "prevažni događaj" izvršen "pod rukovođenjem" pukovnika Aleksandra Mašina, potpukovnika Petra Mišića i majora Luke Lazarevića, a da je najglavniju ulogu imao VI puk na čelu sa Petrom Mišićem.

Kad je u pitanju istoriografija, decenijama i decenijama ona se uglavnom držala (i delom se još drži) onoga što je o zaveri i o ulozi pojedinih ličnosti u njoj publikovao bivši ministar kralja Aleksandra Obrenovića, Živan Živanović, u svojoj "Političkoj istoriji Srbije" u drugoj polovini devetnaestog veka. Svejedno što se može smatrati za dokazano da ona sadrži "više pretpostavki nego stvarnih podataka", i da je, otud, nepouzdana, kao i delo Dragiše Vasića "Devetsto treća"...

NE POVODEĆI se za "sumnjivom jednodušnošću" naučne literature, akademik Milorad Ekmečić je doveo u sumnju i da je vođstvo zavere pripadalo Dragutinu Dimitrijeviću Apisu. U tvrdnjama te vrste "ima više pretpostavki nego što stvarno ima čvrstih dokaza za to. Nema dovoljno raspoloživih dokumenata koji bi potvrdili da je on i prije ubistva 11. juna 1903. (po novom kalendaru) bio stvarni vođa".

Ovde se čini nužnim istaći da se u austrijskim dokumentima, koja se odnose na zaveru iz 1903. godine, nigde, ama baš nigde, ne spominje Dragutip Dimitrijević Apis kao vođa zavere. Ni engleska vlada, za koju se kaže da je raspolagala najtačnijim podacima o zaveri, nije pomenula Apisa kad je ultimativno zatražila od Beograda da se kazne glavni učesnici u zaveri. Kao rukovodeću ličnost u zaveri, Apisa ne spominju ni ruski agenti. Čak ga uopšte ne spominju. Oni su kao vođe zavere označili generala Jovana Atanackovića, pukovnika Aleksandra Mašina, potpukovnika Petra Mišića, majora Luku Lazarevića, a od civila - Đorđa Genčića.

GLAVNO ukazivanje na Apisa kao na vođu i organizatora zavere, i kao na najzaslužnijeg za dovođenje na presto Srbije Petra Karađorđevića, usledilo je posle Prvog svetskog rata. Delom, do toga je došlo zbog Apisovog tragičnog kraja u Solunu, a delom iz čisto političkih razloga - da bi se u što većoj meri ocrnili kralj Aleksandar Karađorđević i Nikola Pašić i povrh svega dokazalo da su Karađorđevići nezahvalna dinastija - da oni ubijaju i one koji su im činili najveće usluge.

Već 1919. godine je dokazivano da bez Dragutina Dimitrijevića Apisa prevrat nikad ne bi bio ni izveden, da je on, uoči dana određenog za napad na Dvor, svojom energičnošću sprečio da se zaverenici raziđu nesvršena posla - usled kolebanja starijih oficira. "Dockan je, gospodo", rečeno je da je on doviknuo tim oficirima, u stvari vođama zavere. "Mi moramo izvršiti što smo naumili; u protivnom morali bismo još večeras sesti u čamce i bežati iz Srbije. Što se tiče nas mlađih, mi nećemo da odustajemo; a vi stariji činite šta hoćete, ali ako i ne budete učestvovali, vi ćete ipak u slučaju da mi mlađi ne uspemo, ići zajedno s nama na Karaburmu." (Na Karaburmi su u to vreme izvršavane sve smrtne kazne.)

POSLE Drugog svetskog rata, a naročito uoči i posle obnove Solunskog procesa 1952. godine u Beogradu, veličanje Apisa i oficira učesnika u prevratu 1903. godine bilo je, u jednom momentu, uzelo veliki zamah. Napisani su im mnogi hvalospevi i isticano je da su oni bili "idealisti prve vrste", koji su se upustili u "opasan posao samo radi spasa otadžbine", da su "uvek bili spremni, ne tražeći za sebe lično nikakvih priznanja ili bilo kakvih nagrada, da za svoja ubeđenja i život žrtvuju". Njihov glavni cilj bio je, nastojalo se dokazati, da po ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage "vaspostave ustavnost, odnosno vladavinu građanske demokratije".

U zbiru napisa o samom Apisu, i posle Prvog i posle Drugog svetskog rata, padaju u oči konstatacije: 1) da je Apis bio "narodni revolucionar", 2) da je igrao "jedinstvenu ulogu u srpskoj vojsci i politici od 1901. pa sve dok ga, po naređenju njegove vlade, nisu streljali 1917", 3) da je iznenada postao značajna ličnost i da je organizovao dalekosežnu zaveru.

GOVORILO se čak da je Apis, posle prevrata, "celu deceniju imao vodeći uticaj u vojnim poslovima Srbije", iako je evidentno da je on tek krajem 1913. godine dobio prvi značajniji položaj u vojsci - postavljen je tada za šefa obaveštajnog odeljenja Generalštaba srpske vojske. Dve godine posle prevrata proizveden je u čin kapetana I klase i postavljen za komandanta Vranjske okružne komande.

U tvrđenja nesaglasna sa činjenicama spada i ono da je Apis u stvari najodlučnije uticao na to da se zaverenici reše da posle prevrata na presto Srbije bude doveden Petar Karađorđević. Da on, navodno, u tome nije bio toliko uporan, "čak i po cenu da ceo poduhvat propadne, ni Petar ni njegovi naslednici nikada ne bi dospeli na presto".

U kategoriju istih, nepouzdanih tvrđenja, spadaju i ona po kojima je Apis vodio glavnu reč kad se donosila odluka o danu izvršenja prevrata, a zatim tvrđenja da je on "isplanirao sve pojedinosti veoma precizno, onako kako dolikuje profesionalnom generalštabnom oficiru".

KAKO je već rečeno, plan napada na Dvor izradio je pukovnik Mašin, do u detalje. A Apis je imao samo jedan zadatak - da zajedno sa drugim mladim oficirima upadne u Dvor...

Prema rasporedu utvrđenom od strane Mašina, oficiri - jurišnici, među kojima se nalazio i Apis, podeljeni u tri grupe, imali su da se sastanu na tri razna mesta. Prva grupa kod "Kolarca", druga u kafani "Skupština", a treća u Oficirskom domu. Ovoj trećoj grupi trebalo je da se u jedan i po sat po ponoći priključe prve dve grupe...
Kako je bilo isplanirano, tako je i urađeno. U ugovoreni čas svi oficiri određeni za upad u Dvor našli su se u Oficirskom domu. Svi su bili "u neverovatnom raspoloženju", kaže se. "Vojna muzika neprestano je svirala kolo kraljice Drage."

"OFICIRI su sve naiskap pili, ispijajući neprestano zdravice za zdravlje Aleksandrovo i za srećan život Dragin. Međutim, u susednoj sali, oficiri su jedan po jedan polagali zakletvu da će se ubiti ako zavera ne uspe..."

Od svih oficira jurišika koji su upali u Dvor ranjena su dvojica - Apis i poručnik Mladen Milivojević. Apis je ranjen od jednog stražara u grudi, levi kuk i u butinu desne noge. Prema navodima Slobodana Jovanovića, tako ranjen, i ležeći na podu, on je "komandovao stražaru da ispali u njega i ostale metke: s ispražnjenom puškom, stražar ne bi bio smetnja za Apisove drugove koji su nadolazili..."

STOŽER MLADIH OFICIRA

U KNjIZI "Moji savremenici", objavljenoj posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović je za Dragutina Dimitrijevića Apisa rekao da je on "bio ako ne vođ zavere, a ono stožer mladih zaverenika". U knjizi "Vlada Aleksandra Obrenovića", objavljenoj između dva svetska rata, pak, Jovanović je "kao stožera" mladih oficira zaverenika označio Antonija Antića, sestrića Đorđa Genčića.


(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")
SUTRA: VELIKI majstor političkih intriga