U VREME posle martovskih demonstracija protiv kraljevog ličnog režima, u kojima je u sukobu opozicije, radnika i studenata sa vojskom, poginulo šest osoba, i Pašićevog pokušaja da Aleksandra "odvrati od puta kojim je pošao", zavera protiv poslednjeg Obrenovića bila je već davno sklopljena. Za nju je znao i Pašić. U njeno postojanje njega je uputio Đorđe Genčić, ministar unutrašnjih poslova u vladi dr Vladana Đorđevića, a uz saglasnost ostalih članova glavnog zavereničkog odbora - generala Jovana Atanackovića i pukovnika, odnosno potpukovnika Aleksandra Mašina, Petra Mišića, Leonidasa Solarevića, Damjana Popovića i Đoke Mihajlovića.

O tome kako je Đorđe Genčić stupio u vezu s Pašićem i kako je taj susret protekao, ali i kako je sama zavera organizovana i zatim izvedena, govori jedan vrlo zanimljiv i malo ili nimalo korišćen austrougarski dokument. U pitanju je specijalni izveštaj austrougarskog poslanika u Beogradu, sastavljen u prvom redu na osnovu kazivanja jednog od vođa zavere, potpukovnika Petra Mišića.

IZVEŠTAJ je napisan s ciljem, kako se izrazio njegov autor, da bi jednog dana mogao da posluži "kao istorijski izvor". U njemu je posebno naglašeno da je Đorđe Genčić bio "duša zavere" i da je on bio onaj koji je zahtevao da se "sudbina kralja Aleksandra ne odvaja od sudbine kraljice Drage, da oboje moraju biti uklonjeni ili da se od svega dignu ruke".

Prema dokumentu o kojem je reč, u svakom slučaju verodostojnom, i što je važno, pisanom bez emocija, tako opasnim kad je u pitanju istorijska istina, pripreme za prevrat - da to kao prvo istaknemo - tekle su nešto drukčije nego što se to obično u literaturi prikazuje, pa i u toliko mnogo citiranoj knjizi Dragiše Vasića - "Devetsto treća". I, dalje, glavno telo i glavu zavere nisu činili mlađi, već stariji oficiri, koji su najvećim delom bili privrženici kralja Milana (po Dragiši Vasiću, začetnici i glavni akteri zavere treba da su bili upravo mlađi oficiri - konjički poručnik Antonije Antić, pešadijski poručnik Dragutin Dimitrijević Apis, poručnik Milan Marinković, potporučnik Nikodije Popović i još trojica drugih oficira.

MLADI oficiri treba da su već 6. septembra 1901, po starom kalendaru, doneli odluku da se kraljevski par ubije 11. septembra, na dan kraljičinog rođendana, na balu u sali "Kolarac". Ubistvo je trebalo, kako se navodi, da bude, na predlog Apisa, izvršeno kamama zatrovanim cijankalijem, ali je sve palo u vodu s obzirom na to da se kralj i kraljica nisu pojavili na balu.

Prvobitno, prema austrougarskom dokumentu, nije uopšte ništa ni planirano protiv kralja Aleksandra, već samo protiv kraljice Drage. Tek kasnije, takoreći u poslednjem času, rešeno je da se zaverom obuhvati i kralj Aleksandar - i to na zahtev Petra Karađorđevića, odnosno onih ljudi koji su u njegovo ime i s njegovim ovlašćenjem bili u dosluhu sa zaverenicima u zemlji.

RASPUSNA SNAJKA POTPUKOVNIK Aleksandar Mašin je bio dever Drage Mašin, i treba da je uživao veliku naklonost kralja Milana. Bio je vojni ataše u Beču i poslanik Srbije na Cetinju. Po bratovljevoj smrti, isterao je navodno Dragu iz kuće u kojoj su zajedno stanovali i odbio je da joj pruži bilo kakvu pomoć zato što je još za muževljeva života bila raspusna. Kad je Draga, međutim, postala metresa kralja Aleksandra, Mašin se ponovo zbližio sa svojom bivšom snajom. Dobar odnos potrajao je sve do posle veridbe, odnosno do venčanja kralja Aleksandra i Drage.
CITIRAMO austrougarski dokument: "Odmah po veridbi kralja Aleksandra, nezadovoljstvo je zahvatilo kako srpski oficirski kor, tako i intelektualne krugove građanstva. Oficiri su očekivali da će kralj Milan doći u Srbiju ili da će preko svojih poverljivih ljudi dati instrukcije šta da se radi. Oni su bili spremni da izvrše svako Milanovo naređenje. I posle venčanja kralja Aleksandra oficiri su očekivali da im se da neki znak za akciju, ali uzalud ..."

Posle smrti kralja Milana, koja je bolno odjeknula u oficirskom koru, prema slovu austrougarskog dokumenta, mržnja prema kraljici Dragi stalno je rasla. U to su bili dobro upućeni general Jovan Atanacković ("baba u mundiru", kako ga je podrugljivo nazivao kralj Aleksandar), pukovnici Aleksandar Mašin, Leonidas Solarević, potpukovnik Damnjan Popović i Đoka Mihajlović. I oni treba da su bili ti koji su prvi počeli da razmatraju pitanje na koji bi se način mogla ukloniti kraljica Draga...

PREMA onome što stoji u memoarima bivšeg predsednika vlade Jovana Avakumovića, do prvog razgovora o uklanjanju kraljice Drage došlo je u noći između 11. i 12. jula 1900. godine, i to u samom dvoru, u ađutantskoj sobi. U tom razgovoru, sem njega, Avakumovića, učestvovali su još i general Vasilije - Vasa Mostić, ljubimac kralja Milana, general Cincar-Marković, Laza Lazarević, pukovnik Leonidas Solarević i Damjan Popović, u tom času ađutant kralja Aleksandra.

Razgovor je počeo time, što je general Mostić saopštio Avakumoviću poruku kralja Milana, da po svaku cenu spreči ženidbu kralja Aleksandra sa Dragom Mašin. "Unapred pristajem i odobravam da g. Avakumović tu ženidbu spreči", glasila je ta poruka, "ili uzimanjem ostavke od kralja Aleksandra, ili, najposle, ako ne može biti drugojačije, ma i oduzimanjem života kralju Aleksandru..."

PORUKA bivšeg kralja Milana, da li je baš tako glasila, kako to tvrdi Avakumović (možda i zato da bi opravdao svoje učešće u zaveri), ostaje samo da se nagađa. Ali da je bivši kralj nešto poručio generalu Mostiću - više je nego sigurno. A to je on učinio onda kada ga je isti general pozvao da se vrati u zemlju, uveravajući ga da je vojska spremna da mu pomogne (što je odgovaralo istini, uzgred budi rečeno. Skoro sve više vojne starešine bile su pristalice bivšeg kralja, koji je kao komandant stajaće vojske pokazivao prema njima izuzetnu pažnju. "Vojne starešine", kaže i Ljubomir Kaljević, "odlikovao je i nagrađivao svakom prilikom. Oni su bili njegovi mezimci u svima političkim menama, pa i u onima u kojima su civilni službenici kinjeni i gonjeni...").
Zanimljivo je da se general Mostić ne pominje u specijalnom izveštaju austrougarskog poslanika o zaveri 1903. Osim onih oficira čija smo imena već naveli, u izveštaju se kaže da su glavni odbor zavere sačinjavali i potpukovnik Stevan Ilić, komandant pešadijskog puka, i još četiri druga oficira.

OBAVEZA svakog člana glavnog odbora bila je da nađe 10 drugih oficira koji bi se priključili zaveri, i koji bi ušli u takozvani pododbor organizacije (i koji bi takođe imali da uzmu na sebe da pronađu po 10 drugih oficira). Kad se sve to uradi, rukovodstvo zavere trebalo je u dogovoru sa pododborom da utvrdi konkretan plan za uklanjanje kraljice Drage.

Sa vrbovanjem oficira za zaveru, međutim, nije išlo tako glatko. "Mada su bili ispunjeni mržnjom prema kraljici Dragi", kaže se u austrougarskom dokumentu, "oficiri nisu hteli da se uključe u zaveru, neki zato što su smatrali da to nije u skladu sa oficirskom čašću, a drugi zato što su čekali da se kraljica porodi."

(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")


SUTRA: POLITIČARI SE PRIDRUŽUJU ZAVERI