KAKO smo od izreke "mladost - ludost" došli do toga da ne samo što se neki studenti "samosmatraju" najpametnijima, nego im i drugi pridaju značaj koji daleko nadilazi njihove kapacitete?

NE tako davno gledao sam dokumentarac o studentskim demonstracijama iz 1989. na pekinškom trgu Tjenanmen. U filmu snimljenom povodom 30 godina od onoga što Zapad naziva "pokoljem", dok kineske vlasti negiraju "genocid" nad studentima, vidi se jedan od demonstranata kako posle intervencije na trgu, uplakan, u kameru izražava strahovanje za budućnost Kine. Vreme je pokazalo da je njegova bojazan bila neopravdana, jer je Kina danas svetsko ekonomsko čudo, koje je po mnogobrojnim parametrima nadmašilo i Sjedinjene Države. Sa ove distance jasno je da bi strah bio opravdaniji u slučaju da su "prodemokratski demonstranti" u ono vreme uspeli. Šta bi onda bilo verovatnije - da Kina postane jedna od najmoćnijih država na svetu, ili da se vrati u stanje izrabljivane kolonije, što je bila u 19. i na početku 20. veka? Odgovor na ovo pitanje možemo naći u sopstvenom dvorištu ako pogledamo kroz šta sve prolazimo od "pobede demokratije" 5. oktobra.

SADA smo u situaciji u kojoj studenti opijeni svojim mladalačkim žarom veruju da mogu da vedre i oblače, da samovoljno određuju šta je ispravno mišljenje i ponašanje, nameću kojekakve ultimatume... Poslednji primer je uobrazilja studenata predvodnika pokreta "Jedan od pet miliona" da imaju moć da određuju političkim partijama mogu li, ili ne, da izlaze na parlamentarne izbore. Studenti su, naime, zapretili da će, ako Nova stranka Zorana Živkovića i Stranka moderne Srbije predvođena Tatjanom Macurom u roku od sedam dana ne proglase bojkot, pokret koji predvode izaći na izbore. Šta su oni tačno time hteli da poruče, misterija je za mnoge, i to ne samo za vođstvo partija u pitanju nego i treće strane poput programskog direktora CeSID-a Bojana Klačara ili novinara Đorđa Vlajića. Deluje kao da je cilj njihove pretnje i njihovog izlaska na izbore, ako do toga dođe, ne borba za demokratiju i pluralizam mišljenja ili ostvarivanje dobrog rezultata na biralištima, nego kampanja protiv onih koji se ne slažu sa dogmama koje su nametnuli ljudi koji umišljaju da imaju monopol na opozicionarstvo vlasti Aleksandra Vučića. Zanimljiv je momenat u kojem deklarisani borci za slobodu sebi daju za pravo da procenjuju ko je "pravoveran" a ko nije, i zbog toga ima da bude prokažen i lišen prava da slobodno određuje svoj politički put i poteze. Opijeni onim što smatraju neviđenim uspehom postignutim takođe nametanjem nekakvog ultimatuma, odlukom Beogradskog univerziteta u vezi sa spornim doktoratom Siniše Malog, misle da su svemoćni. A njihova uloga ni u svemu tome nije baš najpozitivnija.

NISU opasni, da se razumemo, njihov sumanuti ultimatum i uobrazilja da su oni ti koji mogu da određuju ko će šta i kako da radi i misli. Otkako su se pojavili na političkoj sceni, lideri ovog studentskog pokreta mahom nastupaju kao nekakvi moralni autoriteti i arbitri, i zaneseni svojom mladošću i neiskustvom uobražavaju da su nekakva sila i preozbiljno se shvataju. Preterana sigurnost u sebe, koja ih karakteriše, pre je znak neinteligencije i neiskustva nego bilo čega drugog. Opasno je to što bi ti ljudi da imaju ikakvu realnu moć primenjivali isti model ponašanja i mišljenja, te ne bi birali sredstva da eliminišu političke i ideološke protivnike, namećući potpuno jednoumlje. Drastičan primer koliko daleko može da se ode u ovakvoj zanesenosti i zaslepljenosti dogmatizmom imali smo u Kambodži u vreme Crvenih Kmera, koji su se u najvećoj meri i oslanjali na "snagu" omladine koja je zilotski i beskompromisno sprovodila sve neophodne mere. To je posebno slučaj kada ima ko stariji i veštiji da ih lepo "usmerava".

UPRAVO ta prijemčivost za manipulaciju, naivnost i svojeglavost, koje karakterišu mladu dušu, jeste razlog zbog kojeg mnogi zloupotrebljavaju omladinu i trude se da joj u javnoj svesti daju daleko veći značaj od onog koji zaista zaslužuju. Od kulturne revolucije Mao Cedunga, preko najčešće nasilnih "ustanaka" na američkim univerzitetima protiv Donalda Trampa, do gotovo magičnih moći koje se pripisuju Greti Tunberg. Govori se kako su studenti nekakva avangarda, budućnost, posebno nadarena kategorija stanovništva, čije mišljenje ima posebnu težinu, te se ima naročito uvažavati. A istina je sasvim obrnuta. Radi se o ljudima koji su tek na početku svog životnog puta i učenja, koji su još potpuno zavisni od ostalih segmenata društva i ne doprinose mu ni na jedan konkretan način. Umesto da slušaju i upijaju, oni bi da podučavaju druge. Istina, ima među njima i starijih, poput Srđana Markovića, ali ni on, iako je već dobrano u četvrtoj deceniji, ne pokazuje znakove zrelosti koju bi u svojim godinama trebalo da ima, uprkos tome što još (u ovom slučaju se može dodati i "uvek") studira.