KARAKTER: "Mali Rusi" - je li to uvredljivo? U svetu nema mnogo naroda koji bi tako verno i čvrsto čuvali svoja bratska osećanja prema Rusiji kao Srbi. I ne samo zato što je naša zemlja umnogome odigrala odlučujuću ulogu u sticanju nezavisnosti Srbije u 19. veku. Mnogi srpski sveci, mislioci i književnici isticali su da, bez obzira na jezičke i etnokulturne razlike, Srbi i Rusi čine jedan narod. "Nas i Rusa trista miliona" - glasi široko poznata izreka. "A bez Rusa", šale se Srbi, "pola kamiona".

U razdobljima slabe Rusije nije lako bilo ni Srbima; uzmimo u obzir makar dramatična zbivanja u Srbiji krajem 20. veka.

Protekli vek nije bio lak ni za ruski ni za srpski narod. U dva svetska rata Srbi i Rusi borili su se "rame uz rame", bili na pravoj strani istorije i pobedili, bez obzira na najteža iskušenja.

No, kao što je rekao pesnik A. Kušner: "Vremena ne biraju, u njima žive i umiru"" I dalje: "Svaki vek je vek čelični""

IZMEĐU ostalog, Srbi su jedini narod na Balkanu koji nikada nije ratovao protiv Rusije, na strani neprijateljskih koalicija.

Kao i Rusi u Ruskoj imperiji, a kasnije u SSSR-u, Srbi su u Jugoslaviji činili državotvornu naciju. Sa raspadom obeju država ogroman broj Srba i Rusa našao se van teritorije svojih zemalja, gde su i dan-danas podvrgnuti diskriminaciji, povremeno i progonima.

Oba naroda odlikuju osobine ukorenjene u pravoslavnoj tradiciji: spremnost da se pomogne, izoštreno osećanje za pravednost, čvrstina karaktera u potrebnom trenutku, patriotizam, poštovanje starijih. Slično je i sa negativnim svojstvima: Srbi računaju "na sreću" možda još češće nego Rusi.

Sličnost dvaju naroda potvrđuje, po mom mišljenju, način na koji ih doživljava zapadna civilizacija: kao narode koje po svaku cenu treba "evropeizirati".

SRBI na podsvesnom nivou, više nego Rusi, okružuju sebe svime što podseća na "srpskost": srpska muzika se čuje u svakom restoranu i kafani, na radiju; etno-restorani su popularniji nego oni sa nesrpskom kuhinjom; nijedno slavlje ne prolazi bez kola i pesme "Tamo daleko". U Srbiji su i danas popularna stara srpska imena: Lazar, Nemanja, Nebojša, Strahinja, Dušan, Uroš.

I Srbi i Rusi vole da filozofiraju o globalnim problemima, u kontekstu teorije zavere. Pri tome, Srbe manje zanimaju druge zemlje. Oni rasuđuju o ulozi svoje zemlje u globalnim procesima, dok Ruse interesuju upravo druge zemlje i njihovo viđenje onoga što se događa.

Mi sa Srbima imamo odličan "dosije" istorijskih odnosa i mnogo zajedničkih interesa u budućnosti.

A izraz "mali Rusi" ja nikada ne upotrebljavam, iako ga ne smatram uvredljivim. Štaviše. Ne govori to o veličini naroda, već o njihovoj bliskosti. A Srbi će uvek ostati Srbi, naši prijatelji i braća. Samoća ne prija ni ljudima ni narodima.

NARODNI tip - "junak" i "seljak". Istorijski gledano, Srbi su narod odlučan, hrabar, "junački" - radije su se hvatali za sablju nego za ralo. Kada je, međutim, veliki deo mačeva bio prekovan u plugove, u srpskoj slici sveta pojavio se sopstveni prototip čoveka iz naroda - "seljak", zemljoradnik, čije su sve želje vezane za njive i livade po kojima mirno pasu stada ovaca.

Karakterne crte tog prototipa su jednostavnost i mudrost, dobrota i snaga duha, ljubav prema istini. Najvažniji zakon za njega je čuvanje vernosti jednom datoj reči, "kletvi i zakletvi", još iz vremena kneza Lazara.

Ipak, danas pod pritiskom vremena, lik srpskog "seljaka" postepeno odlazi u prošlost.

KARAKTER: odnos prema radu. Sami Srbi primećuju: mnogima od njih svojstvene su lenjost i neodgovornost (setimo se čuvenog, polušaljivog "malo sutra" - a to zapravo znači "nikada"), mada ih izvan zemlje, uključujući i Rusiju, cene kao marljive, prilježne, vešte radnike.

Ili, na primer, mnogi su spremni na herojske, izuzetne postupke, ali nisu uvek spremni da se postepeno, dosledno kreću ka zadatom cilju.

Uzrok tome je, s jedne strane, nesnovana neverica u sutrašnji dan, što čoveka prosto "obavezuje" da se bezbrižno naslađuje danom današnjim, da živi "ovde i sada", ne misleći o posledicama. S druge strane, odsustvo jasno formulisanih "pravila igre" u duhu: "Ako budeš dobro radio - bićeš nagrađen". Jer često uspešni i čuveni postaju oni koji u to nisu uložili neke posebne napore. Tako je u društvu.

Ipak, srpski narod predstavlja složenu i istorijski sazdanu simbiozu. Naučnici klasifikuju Srbe na razne načine, deleći njihov mentalitet na brđanski i ravničarski, nalazeći osobenosti i razlike u mimici, gestikulaciji, fizionomiji. Rasprostranjena je i regionalna klasifikacija.

Da ponovim: Srbi su različiti. A etnotip nije ni pravilo, ni aksiom.

INDIVIDUALNOST. Primetio sam da je Srbima svojstveno snažno isticanje svoje individualnosti. Oni rđavo podnose ograničenja. Potvrda toga je činjenica da se srpski artefakti kulturno-istorijskog nasleđa gotovo uvek asociraju sa konkretnim ličnostima, a ne sa grupom ljudi.

Protivrečnost koja proizlazi iz nesposobnosti da se prizna da "brat može biti bolji od tebe" koči uspešnu realizaciju nacionalnih ideja. Tu vekovnu unutrašnju oprečnost više puta je pobeđivao harizmatični lider koji je ujedinjavao narod na osnovu jasne ideje. U takvim istorijskim razdobljima Srbija je činila velike korake napred, narod je pokazivao svoj istinski veliki duh.

KARAKTER. Navika da se žale. Jedna od nasušnih potreba tog uglavnom veselog južnoslovenskog naroda koji zna da se raduje životu jeste potreba da se žali. I zaista, kao odgovor na pitanje "kako je?", retko se, kao kod nas, čuje "odlično" ili "dobro". Kod Srba će najčešća replika biti "nije loše", čak i kada sve ide da ne može biti bolje. Uostalom, i kod Rusa postoji nešto slično - "ničevo".

Poznato je da žitelji bogatijih zemalja, po pravilu, sebe smatraju srećnijim, mada direktne veze između visokog standarda i subjektivnog zadovoljstva nema. To je tako, po rečima naučnika, jer je sreća relativna i spoznaje se poređenjem.

Trebalo bi, naravno, svi mnogo toga da uradimo pa da naše zemlje i naša društva postanu pravedniji i uređeniji. A malo optimizma neće biti naodmet.