U SVOJOJ odbrani, Dragan Milanović, bivši generalni direktor RTS-a, rekao je i sledeće:

"U noći nesreće smo imali razloga da budemo mirni, jer je tog dana u Beogradu bio ruski mirovni posrednik Viktor Černomirdin. Čekali smo da da izjavu, u njoj je objavio da Milošević prihvata međunarodne trupe na Kosovu. To je za mene bio jedan od razloga da, do kasno u noć, ostanem u studiju. Kada je stiglo obaveštenje, dežurni urednik i ja smo pripremili prilog za emitovanje. Proklinjem sudbinu što tada nisam ostao duže, jer ih, nasuprot svojoj trenutnoj muci, bio pogođen i pošteđen sramote. Zbog toga ostajanje u RTS-ovom studiju za emitovanje smatram po svim merilima ispravnim.

"Kao državna televizija imali smo zadatak da intenziviramo informisanost naroda o posledicama rata. To ne bi bilo moguće iz provizorijuma u nekom planinskom tunelu. Nisam mogao da pristanem na neka tražena redukovanja emisija vesti, intervjua i reportaža, jer upravo to je u vreme odbrane zemlje bilo najvažnije. A za mene je još važnija, bila činjenica da za sve nas u ratu uopšte nije postojalo sigurno radno mesto.

"SA SVAKE pozicije sa koje bismo slali televizijski signal, oni bi nas otkrili. I u tunelu bi nas pronašla 'pametna bomba', a da se i planina iznad nas survala bilo bi još više žrtava. Možda je za nas, podsvesno, glavni razlog što smo poštovali službenu dužnost i ostali na radnim mestima, ja to nerado priznajem, to što smo u dubini duše verovali makar u minimum vojne časti protivnika. Na ulasku u treći milenijum ne mogu konačno ni da zamislim da se u našoj zemlji svesno bombarduje civilni cilj. I da represija ne prestaje dok god ne priznamo da sami snosimo krivicu za napad..."

"Ako želimo da budemo pravični, onda je državni tužilac odavno morao da, zbog linča prilikom ustanka 2000, podigne tužbu protiv N. N. lica - za teške telesne povrede, pokušaje ubistva i nepružanje pomoći. Te slike su emitovale sve TV stanice na svetu, pa i nemačke", zaključuje Danijela Dan, u knjizi Ljiljane Milanović.

JOŠ krajem jeseni 1998. godine, kada se govorkalo o mogućem bombardovanju naše zemlje, kolege iz Poslovne jedinice Odbrana i zaštita počeli su sa intenzivnim aktivnostima radi donošenja, sprovođenja i ažuriranja određenih dokumenata i planova za realizaciju priprema za odbranu JP "Radio-televizija Srbije". Kada je o programskim stvarima reč, nekoliko puta, kolege iz PJ Odbrana i zaštita, Slobodan Marjanović i Zvonko Jočić, pozivali su generalnog direktora RTS-a i mene, kao glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa, na određene konsultacije. Razgovarali smo o sastavu i popuni mobilnog i stacionarnog dela RTS-a.

Ja sam bio postavljen za rukovodioca mobilnog dela koji je trebalo da se izmesti van Beograda. Međutim, kako je veliki broj muškaraca imao ratni raspored van RTS-a, generalni direktor je odlučio da ostanem u Beogradu, u zgradi televizije u Takovskoj i Aberdarevoj ulici, i nastavim sa uređivanjem Informativnog programa. Tako sam i postupio. Ispratio sam svoju mobilnu jedinicu, poželeo im srećan put i rekao da je najvažniji zadatak sačuvati ljudske živote i pripremati odgovarajući program.

RAZGOVARALI smo i sa stranim novinarima i sa snimateljima o mogućnosti gađanja naše zgrade, ali sam uvek smatrao da se to nikada ne može dogoditi. Televizija je bila u samom centru Beograda, okružena Crkvom Svetog Marka, i Ruskom crkvom, Glavnom poštom, dečjim pozorištem "Duško Radović", stambenim zgradama i bolnicama u neposrednoj blizini. Govorio sam tada i našim kolegama, bilo je uplašenih, da će u slučaju bilo kakve opasnosti, zaposleni o tome biti na vreme obavešteni. I ja sam verovao u to. Nikada nisam ni pomislio da bi se moglo desiti drugačije.

Razgovarao sam o tome sa Tomislavom Mitrovićem, režiserom programa, iskusnim profesionalcem. Često sam viđao Mitrovića u režiji programa kada je trebalo unositi izvesne izmene u "košuljicama" emisija... Divan, staložen, dobar čovek.

PLAN je bio da, ukoliko zaista zapreti opasnost po zaposlene, pustimo snimljenu kasetu sa nekim filmovima ili prigodnom muzikom i napustimo zgradu dok navodna opasnost ne prođe. Ne sećam se da je to bila kaseta sa muzikom "Mokranjčeve rukoveti", kako je to u pomenutoj emisiji Svetlane Janićijević izjavila tadašnja šefica produkcije, sadašnji tehnički direktor RTS-a Milena Vučetić. Koliko se sećam, dotičnu nisam često viđao na dežurstvima u tehničkom sektoru televizije tokom bombardovanja. Svaki rukovodilac poslovnih jedinica je pravio planove dežurstava za svoje zaposlene.

Dani, meseci i godine pred nama najavili su početak neviđene dosovske hajke na nekoliko bivših rukovodilaca RTS-a. Trebalo je "zaluđenima" ponuditi nešto veliko, kako bi se smirio deo javnosti koji je bio spreman za "šesti oktobar". Nismo ni bili svesni da, u stvari, počinje "šesti oktobar" za nas koji smo 78 dana neprestano, profesionalno i patriotski radili. Ovaj poslednji atribut u vreme postpetooktobarske Srbije gotovo je izbačen iz upotrebe.

NAROD je počeo da se "kljuka" glasinama kako generalni direktor RTS-a nije hteo da postupi po takozvanoj Naredbi broj 37 i evakuiše zaposlene iz zgrade u Aberdarevoj na rezervno mesto rada u Košutnjak. Nikada, tokom agresije NATO, nisam video tu naredbu. Objavljena je, u okviru presude Milanoviću, u knjizi "Odmazda zbog istine", njegove supruge, novinara Ljiljane Milanović, 2006. godine.

U Naredbi broj 37 je navedeno:

1. Izvršiti sve pripreme i početi sa emitovanjem Radio i TV programa RTS (Beograd) iz emisionih i proizvodnih studijskih kapaciteta na Košutnjaku.

2. Po potrebi izmestiti deo potrebne opreme iz Radio Beograda (Hilandarska br. 2) i TV Beograda (Takovska br. 10) na Košutnjak, radi poboljšanja slike i tona sa rezervnog mesta rada (Košutnjak).

3. Obezbediti sve uslove za kvalitetno funkcionisanje RTS-a (RTV Beograd) sa rezervnog mesta rada.

4. Po izvršenom izmeštanju kapaciteta RTS-a (Beograd) na rezervno mesto rada, obavestiti Ministarstvo za informisanje Republike Srbije kao i druge nadležne organe.

5. U cilju sprovođenja ove mere preduzeti druge radnje, mere i postupke po mom naređenju.

6. Postupanje protivno ovoj naredbi moguće je samo uz moje posebno odobrenje, i to je tačka koja je inače bila identična u svakoj od 50 naredbi.