SI-EN-EN je prvih dana rata bio stacioniran u hotelu "Hajat", ali im je početkom aprila zabranjeno da koriste satelitsku vezu sa bilo koje druge lokacije izuzev zgrade RTS-a, tako da je selidba u zgradu državne televizije bila na neki način iznuđena - pišu u nedeljniku Vreme u broju 529 od 22. februara 2001, u tekstu "Svedoci najavljene smrti", Biljana Vasić i Tamara Skroza.

"Stvari su se tada uhodale i izveštači su već ušli u neku rutinu i navikli se na prilično stroga pravila ulaska i kretanja po zgradi RTS-a uključujući i pregledanje materijala pre slanja. Kriterijume po kojima je ova "cenzura" obavljana nismo sasvim odgonetnuli do kraja rata, mada je instrukcija bila da se ne smeju snimati široki planovi grada, nikako se nisu smele slati slike noćnog dejstva protivvazdušne odbrane, niti se smela slikati zgrada RTS-a", opisuje taj period jedan domaći novinar angažovan kao asistent inostrane TV stanice za vreme rata. "Si-En-En je čak imao i izvesne povlastice (skupo plaćene, kako saznajemo); osim što je izvesno vreme koristio deo video-montaže u samoj zgradi, bio je jedina ekipa kojoj je bilo dozvoljeno da koristi alternativni način slanja materijala pomoću TOKO kutije, koja video-signal pretvara u digitalni i šalje ga preko dva satelitska telefona. Ovaj način slanja odobren im je u nekoliko navrata tokom rata 's najviših mesta', a svakako ga nisu mogli koristiti na svoju ruku - u svakom slučaju, može se pretpostaviti da je tokom tih "poslovnih kontakata" bilo prilika u kojima su mogli preneti i upozorenje" - piše list Vreme.

"Si-En-En je, kako se čini, jedina medijska kuća spremna da javno potvrdi saznanja koja je imala. Šta je, međutim, sa ostalima?

IZ RTS-a su među poslednjima izašli producenti i novinari nemačke kuće ARD, koji su nekoliko sati pre bombardovanja poslali svoj prilog. Zoran Ikonić, producent ove kuće, smatra da su upozorenja sa vrha dobile američke kuće koje su imale prostorije u RTS-u, i da su oni o tome obavestili Komrakova." (Demantovao sam te navode na prethodnim stranicama knjige - prim. autora.)

"Mi (ARD) nismo dobijali nikakva upozorenja od šefova da će bombardovanja biti, o tome se ćutalo. Diskutovao sam sa ARD-ovim dopisnikom o tome, ni on ništa nije znao. Čak smo se zapitali kako je moguće da svi znaju, a nas niko ništa ne obaveštava. Te noći smo najnormalnije otišli na feed point (slanje materijala) oko 10.30, iako smo znali da je Si-En-En izneo svu opremu iz zgrade nekoliko dana pre toga, što je bilo veoma simptomatično. Jednostavno, u to vreme nije bilo alternative za slanje materijala, jedini način da se pošalje prilog u centralu bio je preko RTS-a."

JOŠ JEDNO IZVINjENjE LIST Informer i portal Srpskog telegrafa Republika objavili su 29. marta 2019. vest o izvinjenju Srbima još jednog Amerikanca koji je učestvovao u NATO agresiji na SRJ. Čarls Kater, Amerikanac, koji godinama živi u Srbiji, izvinio se za zločine 1999. učinjene nad Srbijom i njenim narodom. U video-poruci na karticama ispisao je sledeće: "Srbi, izvinjavam se zbog zločina koje su počinili Klinton, Klark i Olbrajtova, i tako dalje, protiv vaše zemlje i ljudi 1999. godine. Oni bi trebalo da budu poslati u Hag zbog smrti 2.500 i više nevinih srpskih žrtava i milijardi dolara štete za koju su odgovorni. Moramo svi da nastavimo da se borimo za pravdu! Ovaj Amerikanac stoji uz Srbe! Volim vas, Čarls."

INTERESANTNO je da sa na ovu tvrdnju producenta nemačke kuće ARD Zorana Ikonića, u listu Vreme broj 530, od 1. marta 2001. godine, oglasio čitalac Nikola B. Cvetković koji kaže: "Nažalost, vaš novinar širi neistinu kada citira gospodina Z. Ikonića, jer on NIJE, kao ni novinar ARD-a, te večeri bio ni blizu zgrade RTS-a! Ja sam bio zadužen za nošenje i slanje materijala preko biroa za razmenu i samo ja znam kako sam se osećao te noći (i prethodnih) kada sam ulazio u zgradu RTS-a.

Ja sam bio poslednji klijent te večeri, ali nije bilo ni Ikonića ni novinara ARD-a na kilometre od zgrade RTS-a! Momci koji su te noći radili nisu želeli da se previše opterećuju vestima koje su čuli i pratili su neku utakmicu (mislim Kup šampiona). Srećom, neki od njih izašli su oko ponoći."

I OSTALI strani dopisnici potvrđuju da ih "šefovi nisu obavestili", iako se "znalo da će do toga doći". Džeki Roland, tadašnji dopisnik Bi-Bi-Sija, zvanično kaže da "Bi-Bi-Si nije dobio nikakvo upozorenje o bombardovanju RTS-a unapred", a nezvanično dodaje da su "naravno svi znali, zahvaljujući upozorenjima kolega iz Si-En-Ena, o čemu je Alesio skoro i javno govorio u programu Bi-Bi-Sija".

Jedan od producenata američke kuće Ej-Bi-Si, koji insistira da ostane neimenovan jer, kako kaže, "nije upoznat s uređivačkom politikom nedeljnika Vreme", oprezno i diplomatski "pere ruke" u svojoj vašingtonskoj kancelariji odbijajući da preuzme bilo kakvu odgovornost za pogibiju radnika RTS-a: "Bili smo svesni toga da su centri za komunikaciju vojne mete, i u skladu sa tim mogli smo pretpostaviti da je i RTS meta, ali nismo dobili nikakvo određeno upozorenje od svojih šefova. Sumnjali smo da će se to dogoditi, imali smo snažno generalno osećanje nekoliko dana unapred da će do tragedije doći. U to vreme se vodila jaka propaganda i mogli smo pretpostaviti šta će se desiti."

AMERIKANAC kaže da su u svakodnevnoj komunikaciji, vođeni verovatno tim "snažnim osećajem", indirektno upozoravali radnike RTS-a, ali "pošto nisu dobili specifično upozorenje, nisu ga mogli ni preneti ljudima iz RTS-a". Da je bombardovanje RTS-a tema o kojoj strani novinari nerado pričaju, svedoči stav Rojtersovih vodećih ljudi koji ne žele da budu dovedeni u vezu sa pogibijom nesrećnih 16 radnika. Posle jednodnevne komunikacije beogradskog biroa sa centralom iz Londona, dobili smo odgovor da "Rojters ne želi da učestvuje u ovoj priči zato što ne zna kako ćemo mi preneti njihove izjave, i u kom kontekstu"!

Tri dana pred bombardovanje, Si-En-En i En-Bi-Si se konačno iseljavaju, a ostali ponovo dobijaju upozorenje da ne ulaze u zgradu u vreme uzbune i noću. "Mi smo već bili upozorili sve naše prijatelje iz RTS-a na opasnost, a kad su nas videli da se pakujemo, nije bilo potrebno biti genije i zaključiti šta i zašto radimo", ističe Vinči, opisujući događaje neposredno pred bombardovanje. (Piše, pored ostalog, nedeljnik Vreme, februara 2001. godine.)