NATO je 24. marta 1999. godine, u 19.45, počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, najpre na Kosovu i Metohiji i na aerodromu u Batajnici, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. Teško su oštećeni infrastruktura, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, privredni objekti spomenici kulture, crkve, manastiri.

Naredbu o bombardovanju je tadašnjem komandantu savezničkih snaga, američkom generalu Vesliju Klarku izdao generalni sekretar NATO-a Havijer Solana. U agresiji cinično nazvanoj "Milosrdni anđeo", prema raznim procenama, poginulo je oko 2.500 ljudi, među kojima i 79. dece, a više od 12.500 osoba je ranjeno. Ni dve decenije kasnije ne zna se precizno kolika je šteta u novcu načinjena tokom 78 dana bombardovanja SRJ. Procene se kreću od 30 do čak 100 milijardi američkih dolara. Mediji su objavili da je tokom bombardovanja izvršeno 2.300 vazdušnih udara na blizu 1.000 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona agresora lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.

INTERVENCIJA NATO-a izvršena je zbog optužbi da, navodno, srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca. Neposredan povod za akciju bila su dešavanja u selu Račku, gde je, navodno, počinjen masakr nad kosovskim Albancima, kao i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše Sporazum iz Rambujea.

Što se "slučaja Račak" tiče, svi danas znamo da je to bila laž Vilijema Vokera, tadašnjeg šefa misije OEBSA, prevara koju su brzo razotkrili svetski mediji! Ali i danas, pitamo se ZAŠTO je lagao Voker, jedan od najvećih diplomatskih prevaranata u prošlom veku? ZAŠTO nikada i nikome nije odgovarao već je dobio svoj spomenik u Prištini!

Bio sam u Rambujeu i Parizu kao šef televizijske ekipe RTS-a koja je izveštavala o "razgovorima" jugoslovenske i delegacije kosovskih Albanaca. Reporteri su bile i Ljiljana Milanović i Nada Dragić. Savezna Republika Jugoslavija je očekivala povoljne vesti jer se uveliko pričalo o mogućnosti bombardovanja naše zemlje ako pregovori u Rambujeu i Parizu propadnu.

IZVEŠTAVALI smo preko sopstvene satelitske stanice i sa tri ENG kamere. Snimatelji Aleksandar Ćetković, Dejan Jovanović i Miomir Rajčević nasnimili su tada sve što je bilo dozvoljeno i vrlo lako smo materijal prosleđivali Beogradu. Uz profesionalnost montažera Dušana Založnika i Branislava Godića, organizatora Đorđa Brkića i inženjera Nebojše Bjegovića i Vojislava Tomaševa, u Rambujeu smo bili tehnički opremljeni poput najuglednijih televizijskih stanica. Što se samog Sporazuma tiče, normalno je da naša delegacija nije mogla to da prihvati.

Postojao je i Aneks B, takozvani vojni deo Sporazuma, koji su Amerikanci krili. U njemu je predviđen ultimatum SRJ, pravo NATO da radi šta hoće, postavlja baze u SRJ, da njihovi avioni preleću bez dozvole i da vojnici imaju imunitet i ne odgovaraju pred našim zakonima! Jedna vrsta okupacije i kapitulacije. Niko lud to ne bi potpisao. Ne čudi što su pregovori u Rambujeu propali i što su glavešine NATO-a to jedva dočekali kako bi najavili bombardovanje SRJ. Vratili smo se iz Rambujea i Pariza zabrinuti. Bilo je to nekoliko dana pred početak bombardovanja.

KANADSKI publicista Leonard J. Koen za tamošnji list The Vancouver San u Vankuveru, 15. aprila 1999. godine napisao je:

"U početku pregovora u Rambujeu i Parizu, izgledalo je da NATO želi da pregovori budu beskrajni i da se sačuva spoljna granica SRJ. U stvari, jugoslovenskoj delegaciji je, od početka, bilo ponuđeno: ili mir uz prisustvo 28.000 NATO vojnika i oko 2.000 verifikatora na Kosovu - ili bombardovanje! Ubrzo po saznanju da jugoslovenska delegacija ne prihvata ucenu tipa "ili-ili", već insistira na predlogu Kontakt grupe, na terenu borbe naglo, veštački eskaliraju, i malo-pomalo, dovode do otvorene agresije NATO snaga na Jugoslaviju!

REMZI Klark, advokat, predavač i pisac iz Njujorka, nekadašnji javni tužilac SAD, u intervjuu Politici rekao je: "Lansiranje tomahavk raketa je u stvari čin i akt kojim je počeo rat, zato što se odbija da se potpiše dokument kojim predajete svoju zemlju i svoju otadžbinu u nasledstvo nekom drugom narodu. To predstavlja čin kojim se započinje rat. Postoji strana koja je počinila akt za otpočinjanje rata, to je ona koja šalje bombe i rakete. Bili ste pred dve mogućnosti: da prihvatite naše 'prijateljske' vojnike da hodaju vašim ulicama i sprovode red u vašem gradu i da uradite ono što ja kažem, ili ćemo vas bombardovati i vratiti u kameno doba. To je čuvena rečenica izgovorena u vreme Vijetnama kada su bile bacane bombe."

HENRI Kisindžer, bivši državni sekretar SAD izjavio je agenciji Beta, 5. aprila 1999. godine: "Srbi su odbacili Rambuje jer ga vide kao uvod u nezavisnost Kosova. Oni takođe vide prisustvo trupa NATO kao vrstu strane okupacije, čemu se Srbija oduvek tradicionalno opirala, pred Osmanskom i Austrijskom imperijom, Hitlerom i Staljinom, čak i ako bombama budu prinuđeni na kapitulaciju, teško se može očekivati da će biti voljni da podrže takav ishod."

"U Rambujeu pregovori su završeni i neće biti obnovljeni", seća se general Vesli Klark, komandant NATO snaga za Evropu u svojoj knjizi "Vođenje modernog rata", čije delove su objavile Večernje novosti, avgusta 2001. godine.

- ALBANCI su potpisali, ali su Srbi odbili. Time su stvoreni uslovi za vazdušne udare" - rekao je Klark. Dok su pregovori u Rambujeu još trajali, američki general opisuje kako je radio na tri razboja - planovima za dugoročno prisustvo NATO trupa na Kosovu, razrađivanju opcije za vazdušne udare sa američkim kolegama i rešavanju statusa Brčko. Albanci su, opisuje Klark taj susret, bili uplašena grupa kamenih lica koja je slušala objašnjenja. "Ujutru, 23. marta 1999. godine, glavna komanda NATO bila je u stanju pune pripravnosti", piše Klark. Bio je to poslednji dan nade u Holbrukovu misiju u Beogradu. Čekalo se glasanje srpskog parlamenta. Nije bilo pomaka - Havijer Solana, generalni sekretar NATO-a, pozvao je Klarka:

"Ves, imaš naređenje za 'Fazu jedan' vazdušnih udara. Imaćeš to ujutru napismeno, ali ovo je naređenje, razumeš li?"