DRUGOG maja oružje su položili poslednji vojnici zabarikadirani u podrumu Rajhstaga. Toga dana se predao i Berlinski garnizon - 135.000 nacističkih vojnika i oficira. Tada je kapitulirala i nemačka vojska u Italiji.

Četvrtog maja, na severu Nemačke, nacistička vojska predala se Englezima. La Rošel na atlantskoj obali Francuske se držao, kao što sam već pisao, sve do 8. maja. Devetog maja je u Berlinu potpisan Akt o bezuslovnoj kapitulaciji.

Što se tiče formalnog završetka rata, došlo je do izvesne zabune. Staljin je želeo da izda saopštenje o tome posle kapitulacije u Berlinu. Američki dopisnik je prekršio zabranu i objavio vest, zbog čega se Čerčil nije nimalo uzrujao: zapadni saveznici su Dan pobede slavili 8. maja, a Rusi - 9. maja - piše britanski istoričar A.Tejlor.

JEDANAESTOG maja je završena i Praška strateška ofanziva.

Tokom te operacije likvidirana je grupa od 860.000 vojnika, koja je odbijala da kapitulira. Naši gubici su bili 11.265 poginulih. Jedanaest hiljada poginulih crvenoarmejaca - posle završetka rata. Jedanaestog maja je položila oružje Hitlerova vojska na Kurlandskom poluostrvu - u Letoniji.

Četrnaestog maja sovjetska armija je prekinula poteru za Nemcima u Centralnoj Evropi, koji su se povlačili ka Zapadu. Oni koji su u tome uspeli, našli su se u američkoj zoni.

Petnaestog maja Sovjetski informbiro je saopštio: "Prijem zarobljenih nemačkih vojnika i oficira sa svih frontova je završen."

Ali čak i 17. maja, kada su sovjetski obaveštajci došli u Flensburg, na granici s Danskom, radi hapšenja posthitlerovske Denicove vlade, naišli su na nedirnuti kutak nacističke Nemačke: nacističke oficire u uniformi, policajce na raskrsnicama, ratne brodove... Gigantski rat nije mogao biti završen u trenutku, niti čarobnim štapićem, a ni nemačkim maršalskim žezlom.

UČESNICI ceremonije potpisivanja kapitulacije u Berlinu sećaju se apsurdnih manipulacija koje je svojim žezlom izvodio Kajtel. On u tom trenutku nije bio u stanju da izda čak ni naredbu o predaji. Nemci nisu samo imali problema u komunikaciji - problem je bio u tome što ona uopšte nije postojala. U glavnom štabu nemačke komande su pokušavali da podignu dirižabl s antenom. On bi se tokom noći navlažio i nije uspevao da poleti.

Generali, pa čak i feldmaršali, morali su da se probijaju šumskim stazama kako bi lično izdavali naređenja. Generalno gledano, poslednji dani Vermahta su svojevrsni tamni vilajet. Komandant divizije - nemački oficir - mogao je bez problema da napusti rejon koji je trebalo da brani. Kada bi ga komanda zbog toga blago ukorila, odgovarao bi: nadirale su velike ruske snage, pa sam odlučio da se ne upuštam u borbu.

MESEC dana pre pobede Staljin je razgovarao s patrijarhom moskovskim i cele Rusije Aleksijem I.Vaskrs je te godine padao 6. maja - na dan Georgija Pobedonosca, zaštitnika hristoljubive vojske. Imendan Georgija Konstantinoviča Žukova, koji je Akt o kapitulaciji potpisao polovinom Svetle nedelje.

Georgijevska lenta, koju mi kačimo na odeću i na automobile pred Dan pobede - direktan je potomak Georgijevske lente za Orden Svetog Đorđa, Georgijevski krst i Georgijevsku medalju. Tokom Velikog otadžbinskog rata ona je vraćena u sistem odlikovanja pod nazivom Gardijska lenta - za Orden slave i Medalju za pobedu nad Nemačkom.

Prijem 24. maja 1945. godine u čast vojnih komandanata Crvene armije, na kojem se začula čuvena Staljinova zdravica "Za ruski narod!", održan je u Georgijevskoj dvorani Velikog kremaljskog dvorca. Dvorana je tako nazvana u čast Ordena Svetog Đorđa, a ukrašena je mermernim pločama s imenima georgijevskih kavaljera.

I još jedna koincidencija - 9. maja po starom, julijanskom kalendaru, slavi se dan sećanja na prepodobnog Josifa Optinskog, odnosno, to je dan Svetog Josifa. Da li ste pretrnuli? Možete se opustiti: on je kanonizovan tek 1996. godine. Tako da je to zaista čista koincidencija.

UJUTRU je objavljen Ukaz Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR-a, koji je potpisao M.Kalinin:

"U znak sećanja na pobedonosni završetak Velikog otadžbinskog rata sovjetskog naroda protiv nemačko-fašističkih zavojevača i na istorijske pobede Crvene armije koje su dovele do potpunog sloma nacističke Nemačke, koja je potpisala bezuslovnu kapitulaciju, ustanovljava se da će 9. maj biti opštenarodni nacionalni praznik - PRAZNIK POBEDE." Deveti maj je neradni dan.

Bio je to takav dan i takav događaj kada je sve eksplodiralo i kada je vlasti sve bilo oprošteno i zaboravljeno, a narod se osećao kao potpuni gospodar nad sopstvenim životom.

PRAZNIK pobede je postao Dan pobede. Od 1948. godine 9. maj ponovo je postao radni dan. Otprilike, dosta je bilo šetnje, treba da se radi, zemlja da se obnavlja. Ali su na dvadesetogodišnjicu pobede, za vreme Brežnjeva, tom danu vratili kompletan praznični status. Na Leonida Iljiča i njegove ratne zasluge se može različito gledati. Četvorostruki heroj Sovjetskog Saveza je u njegovom slučaju - svojevrsno ismevanje statusa heroja. Ali Brežnjev je bio istinski veteran, i za njegove vladavine je urađeno mnogo toga kako narod ne bi zaboravio rat i kako bismo postali svesni značaja pobede.

PREZIR PREMA NEPRIJATELjSKOM ZNAMENjU NA PRVOJ paradi 1945. godine specijalna kolona vojnika, koji su nosili nemačke zastave, imali su šlemove i rukavice kako ne bi prljali ruke - naglašavajući na taj način prezir prema neprijateljskom znamenju. Hitlerovske zastave je u maju 1945. godine prikupljao specijalni tim SMERŠ-a. Bilo je tu različitih zastava, čak i Radnog fronta i Hitlerjugenda.

Vojne parade su 9. maja u vreme SSSR-a održane tri puta - jubilarne 1965, 1985. i 1990. godine (postojao je nekada još jedan praznik - 7. novembar, pa su toga dana svake godine nemilosrdno izvozili vojnu tehniku na kaldrmu ispred Kremlja). Od 1995. godine parade se održavaju svake godine.

PRVA Parada pobede održana je 24. juna 1945. godine na Crvenom trgu. Nikada mi nije bilo baš najjasnije zašto je izabran baš taj dan. Zašto ne 22. jun? Nekako nema logike.

Po najstrašnijem pljusku smotru parade je vršio Žukov. Kako je to izgledalo lucidno je prikazano spomenikom ispred Istorijskog muzeja - vojskovođa na konju. Navodno je na njegovom mestu trebalo da bude Staljin, i navodno je lično želeo da izvrši smotru parade, ali mu nešto nije išlo jahanje. Odmahnuo je rukom, neka to bude Žukov, on je ionako bio u konjici. Pošteno govoreći, u to je teško poverovati, jer je Staljin bio dobar jahač. Pre će biti da je vožd jednostavno procenio da je u njegovim godinama nekako nedostojno i neprimereno šepuriti se na belom konju pred vojnicima.

DVESTA spuštenih nemačkih zastava i pukovskih barjaka nosila je specijalna kolona. Ali "Vlasovljevog trikolora" - današnje zastave Ruske Federacije - nije bilo. To da je i ona bačena na drvenu platformu u podnožju Mauzoleja - jeste izmišljotina. Još jedan u nizu komunističkih mitova (druge stvari neću da komentarišem, ali u mirotvorstvu su odani lenjinisti bili i ostali veliki majstori). Ne, gospodo drugovi, vlasovci se uopšte nisu borili pod trobojkom, imali su samo našiveni amblem-ševron.

Mnogi iz nekog razloga veruju da su zastave Nemačke javno spaljene zajedno s drvenom platformom podignutom nasred Crvenog trga. To nije istina. Ideja jeste postojala, ali je doneta odluka da se paganska lomača neće paliti ispred Kremlja. I bili su u pravu.