POSTOJI mit o tome da je zdanje Rajhstaga posle rata bilo porušeno. To bi, navodno, bila "egzekucija" simbola nacističke Nemačke. Sovjetskom narodu, naravno, Rajhstaga nije bilo žao, više bi žalili natpise koje su na njegovim zidovima ostavili naši borci.

Nemački parlament, međutim, niko nije dizao u vazduh. Zdanje se našlo u Zapadnom Berlinu (Berlinski zid se protezao bukvalno ispod njegovih prozora) i dugo je stajalo u nekom polurazrušenom stanju. Godine 1954. skinuta je kupola - zbog opasnosti od rušenja.

"Prevaspitani" Nemci su prilikom prve rekonstrukcije deo zidnih natpisa ostavili tako da mogu da se vide, a ostale su prekrili malterom. Nepristojne su, istina, u dogovoru sa ambasadom, uklonili.

To je istorijski kazus, ali da su pobedili Nemci, od pompeznog zdanja Rajhstaga baš ništa ne bi ostalo. Kao ni od čitavog starog Berlina. Hitler je planirao da ga poruši i da na njegovom mestu izgradi novi grad - "prestonicu nemačkog sveta" - Welthauptstadt Germania. Projekat dvorskog arhitekte Špera već je bio gotov: maketa je i demonstrirana baš u Rajhstagu.

OSIM pomenute arhitektonske, u Rajhstagu su priređivane i druge interesantne izložbe - Večiti Jevrejin, Boljševizam bez maske. Samo što ih nemački poslanici nisu videli, jer se posle 1933. godine tamo više nisu održavala zasedanja. Poslanici su se smestili u zgradu koja se nalazi odmah pored Opere (Nemci su ih u šali zvali najplaćenijim horom na svetu). A i posle 1933. godine, poslanici jednopartijskog (svi iz NSDAP) parlamenta okupili su se svega 19 puta. A od početka 1942. godine - uopšte se nisu ni okupljali.

U samom zdanju Rajhstaga su posle paljenja i požara prozori zazidani ciglom, a većina prostorija nije bila u upotrebi. Bili su tu radionica za proizvodnju sijalica i jedno odeljenje bolnice. Čak da je tamo i zaista zasedao (a tokom rata jeste) parlament, kakvog bi smisla imalo jurišati na Državnu dumu ako se pored nalazi - Kremlj? Ali to je već posmatranje iz naše perspektive.

FOTOGRAFIJA SIMBOLA POBEDE ZASTAVA koju je trebalo da nose Mihail Jegorov i Meliton Kantarija nije bila obična - to je bila zastava Ratnog saveta armije. Pobodite je na kupolu Rajhstaga - bio je zadatak Ratnog saveta. Zvanična Zastava pobede će biti podignuta 2. maja, kada će je fotografisati dopisnik "Pravde", snimak će avionom biti dostavljen u Moskvu, a 3. maja će čuvena fotografija biti objavljena u novinama.

Tako i u ruskoj Državnoj dumi - u prolazu između svima poznatog tzv. Starog zdanja koje gleda na hotel "Moskva" i novi "staklenac" sa 16 spratova, stidljivo sakriven iza njegovih leđa - takođe neprestano nešto izlažu i demonstriraju.

POSLEDNjI Hitlerov bastion, naravno, nije bio nikakav zapušteni Rajhstag, već kompleks zgrada carske kancelarije i pre svega bunker - gde su završavale polupokidane niti komandovanja trupama.

Bez obzira na to, nije slučajno da je finalnom tačkom rata smatrano baš čuveno zauzimanje Rajhstaga - jer je on u staljinističkom SSSR-u, pa i u čitavom svetu, smatran simbolom nacističke Nemačke. A možda je i nastanak ovog mita da je Rajhstag "citadela hitlerizma", kristalno jaje u kojem je na kraju igle sakriven život Kaščeja Besmrtnog - bio nasleđe 1933. godine i čitave te priče oko dolaska Hitlera na vlast, misterioznog paljenja Rajhstaga i kasnijeg obračuna s komunističkom partijom. A možda je jednostavno bilo neophodno jasno reći kuda mi to idemo - tokom čitavog rata. Meta je bio Berlin, a njen "centar" - Rajhstag. Takva je, eto, "nišanska ideologija" mitologija.

Nemci su o ovoj kući mogli da misle šta im je volja, ali naši preci su čvrsto verovali: ako se crvena zastava zaleprša nad Rajhstagom, to znači da je gotovo, da je pobeda naša i da se rat završio.

NEMCI su se očajnički borili. Spremali su se za dugu, višednevnu opsadu. U parku Tirgarten bio je prokopan protivtenkovski rov s vodom. Rajhstag je bio glavno uporište odbrane Berlina, koje je omogućavalo kontrolu nad celim gradskim centrom. Za Švabe je ovo takođe bio simbol, iako je bio van upotrebe. Natpis "Nemačkom narodu" na njegovom zabatu izliven je od francuskih topova osvojenih tokom Prvog svetskog rata.

Kako je to doživeo, posle rata je pričao heroj Sovjetskog Saveza F. M. Zinčenko, komandant 756. pešadijskog puka, koji je, u stvari, na juriš zauzeo Rajhstag.

"Trista metara južnije od Brandenburške kapije nalazi se carska kancelarija. Tamo, u bunkeru, svoje poslednje minute je brojao glavni fašistički zločinac - Hitler. Svega 800 metara od nas. Ali tada, tog 30. aprila, mi to nismo znali. Stvarno šteta. Mogli smo da pokušamo da pokucamo i tamo. Siguran sam da smo za to imali dovoljno snage."

Zinčenkova sećanja su neobično precizna do u detalje i vrlo lako oprovrgavaju većinu mitova koji prate čuveni napad.

IZ NEKOG razloga se smatra da su dva heroja koja su nosila Zastavu pobede bila specijalno odabrana na nacionalnoj osnovi. Rus Jegorov - simbol naroda. Gruzin Kantarija - simbol Vožda, odnosno Staljina. Docnije se pominje i treći u znamenitoj grupi - poručnik Berest, kome su tek u naše vreme dodelili zvanje heroja Ukrajine. I ovde je simbolika jasna: Berest je Ukrajinac - nezavisna Ukrajina.

Ko je birao, na kom nivou, kada? Zinčenko opisuje kako je zaista bilo. On je dao zadatak izviđačkom oficiru puka, kapetanu Kondrašovu, da uzme dvojicu najboljih izviđača i da s njima dođe na komandnu poziciju. Ovaj je doveo sve, čitav vod: došli su Belousov, Jegorov, Maljuženko, Ivanov, Kantarija, Konovalenko, Zalivči, oba Krinjeviča, Mjagčenko, Olejnik, Černiškov, Paljčikov, Parčevski, Mogilko, tri Saviča, pa čak i četrnaestogodišnji "sin puka", Goša Artemenkov. Smatram da je pravično da se navedu sva prezimena, jer su svi oni heroji i svaki je mogao da dospe u udžbenike. Sve najbolji među najboljima. Kapetan izviđač nije znao koga da izabere.

REAKCIJA komandanta puka je bila predvidiva. "Šta, zar je naređenje bilo nejasno? Dvojica, majku ti tvoju! Izvršavaj!" Kondrašov je teška srca izgovorio nasumice dva prezimena: "Jegorov i Kantarija! Kod komandira puka!" Kako to često biva, istoriju nisu stvarali iza kulisa, u visokim kabinetima, pa čak ni u štabovima - nego obični kapetani.

Juriš na Rajhstag je počeo 30. aprila u podne. Borba je bila strašna. Pet sati su naši bataljoni napredovali 250 metara do zdanja. U jednom trenutku je u vatru bačena poslednja rezerva - vodovi snajperista, izviđača i vezista.

Oko 15 časova Nemci su neočekivano prešli u kontraofanzivu. Zinčenko se sećao:

"Oni su se raširili u dve jednake vrste od po 500 ljudi, uz podršku tenkova i samohotki. Nastupali su potpuno uspravni, neprekidno pucajući iz automata. Išli su kao sumanuti fanatici, ne obraćajući pažnju na našu vatru. Išli su u neizbežnu i apsolutno besmislenu smrt. Kasnije smo saznali da su to bili esesovci iz Hitlerovog ličnog obezbeđenja, njegova poslednja rezerva."

Svi naši borci su gledali film Čapajev, pa znaju kako "kapeljevci" padaju kao snoplje pod mitraljeskom vatrom. Da je SS kao nekada imao crnu uniformu, sličnost bi bila poražavajuća.

Dvadeset drugog juna 1941. godine takav psihički napad bi sigurno delovao na crvenoarmejce.

Međutim, sovjetske pešadince koji su prošli sve krugove pakla i preživeli do maja 1945. godine, to sada uopšte nije naročito uzbudilo. Samoubice? Kad ste budale, kako vam volja.

U noći uoči 1. maja zastava je pričvršćena na krovu Rajstaga. Doneli su je Jegorov i Kantarija, a s njima je bila i cela grupa boraca.