POSLEDNjIH godina, onako, kao usput, između redova - ponovo isplivava staroboljševička mitologija defetizma.

Poznato je da je Lenjin želeo da ruska vlada pretrpi poraz u svetskom ratu. Uzgred, ne Otadžbina, nego upravo vlada - jer se pretpostavljalo da će radnici i seljaci po preuzimanju vlasti začas povratiti izgubljeno. Posledica njegove konfuzne frazeologije bio je uzdrman borbeni duh vojske, Brestovski mir i ogromni teritorijalni i moralni gubici. Ideolozima nacionalnog kvaziliberalizma taj se ćorsokak iz nekog razloga dopao. Pobedu u Velikom otadžbinskom ratu smatraju uzaludnom. Koliko izginulih, kakvo neverovatno iscrpljivanje, kakva kolosalna razaranja. A zašto je sve to bilo neophodno?

POBEDA svakako ništa dobro nije donela narodu, osim što je učvrstila staljinistički režim. A brkati Gruzin je, dabome, koristeći ratne okolnosti vrlo prilježno internirao i pobio - još milione nevinih.

Ako je narod pobedu platio takvom cenom, a ona, misli se na pobedu, kako se ispostavlja, uopšte i nije bila neophodna- onda se devalvira i unižava ne samo pobeda nego i čitava potonja istorija naroda.

Šta bi se desilo ukoliko bi se nakon sovjetske vlasti na đubrište bacilo i sovjetsko tumačenje Velikog rata?

Hajde da razmislimo o tome.

Kao prvo, priroda ne trpi prazninu. Učinimo to i neće biti ničeg što bi se moglo suprotstaviti mitu, koji se stvara na naše oči, o drugim agresorima i pobednicima u tom ratu.

GENERALNO posmatrano, ništa dobro ne treba odbacivati. Ako je sovjetski mit o ratu zastareo, valjalo bi ga oprati, očistiti, uglancati, ispuniti novim sadržajem, realnom teksturom, preciznim brojkama. Jednom rečju, modernizovati ga. Pozitivna mitologija o ratu nama je apsolutno potrebna.

Prestali su da nam pričaju priče o tome kako se sovjetski narod jednodušno okupljao oko svoje komunističke partije. A onda je krenulo - zver Staljin se najpre obračunao sa svojim genijalnim maršalima, a onda zverski nasrnuo na nezaštićenu Poljsku, baltičke države i na kraju - na Nemačku. Nagomilao nezamislive količine oružja i krenuo u napad. Čudno je, naravno, što tu apsolutnu nadmoć u naoružanju Crvene armije, u junu 1941. godine, nije primetio nijedan učesnik rata. Ni sovjetski veterani, ni nemački generali koji su pisali memoare.

Ili je posredi još jedan savremeni mit.

NEŠTO malo o identičnosti Hitlera i Staljina (gotovo lirska digresija). To mahersko izvrtanje zasnovano je na tome što su obojica, zaboga, tirani, neprijatelji demokratije, obojica su bila na čelu autoritarnih režima koji su sprovodili teror. Između staljinističkog SSSR-a i Trećeg rajha - uistinu bi se moglo naći mnogo toga zajedničkog. Samo ako se hoće.

Istina, u SSSR-u su čak i tokom Velikog otadžbinskog rata otvarani univerziteti i sprovođene su naučne ekspedicije, a u Trećem rajhu je broj naučnika i studenata počeo da opada 1933. i taj trend se nastavio do 1945. godine.

AKADEMIK V. I. Vernadski još 1934. godine vrlo uvereno je predvideo neminovnost propasti Trećeg rajha: ako država ne ceni obrazovanje i nauku, ne nastoji da se njena omladina obrazuje što je moguće bolje, ona se suprotstavlja istorijskim zakonima, zakonima kosmičkog razvitka. Takva država nema istorijsku perspektivu.

Staljin i Hitler su umnogome slični. U onoj meri u kojoj su slični svi tirani na svetu. Sovjetski Savez je pomalo podsećao na Nemačku. Sve ideologizovane države u određenoj meri podsećaju jedna na drugu.

Ali mit o identičnosti Staljina i Hitlera - to je mit o istovetnosti šerifa i bandita. Obojica u rukama imaju isti "kolt", i obojica ga koriste u svakoj zgodnoj prilici.

TIRANIJA (i bilo koji način vladavine u načelu)- nije ništa drugo nego sredstvo za sprovođenje u život ove ili one politike. Ali kao što naoružani ljudi mogu imati potpuno različite ciljeve, tako i države mogu svoje snage da koriste za potpuno različite ciljeve.

Staljina i Hitlera bi bilo moguće uporediti sa dvojicom ljudi koji se biju do smrti. I jedan i drugi bore se ne za život, već do smrti. Jedan čezne da trup svog protivnika istranžira i zapali, da mu siluje ženu, da je živu sahrani, da mu decu pretvori u robove, otme imovinu, zapali kuću, a na mestu spaljenog sela - da iskopa jezero u kojem bi se mirno praćakali debeli šarani.

DRUGI takođe nije jagnješce, takođe vapi da ubije neprijatelja. Šta posle toga? Onda bi njegovu ženu dao svom bratu, kuću bi preuredio - na svoj način, sa susedima bi se udružio u kolhoz, jer mu se čini da je lakše orati traktorom veći komad zemlje nego manji. Deo svojih rođaka on će dovesti na tu zemlju i naseliće ih u kuće onih koji ne budu želeli da žive po novim pravilima. Ali on neće ubijati tuđu decu. On će ih usvojiti, naučiće ih da govore njegovim jezikom i daće im obrazovanje. On će odgajiti decu poraženog zajedno sa svojom, kao da su njegova rođena.

Krv pršti na sve strane, krckaju polomljena rebra, porodice trpe, preživljavajući sve to, dajući svome ocu-borcu poslednji komadić hleba, brinući o njemu tokom kratkih predaha. A on ih još žestoko kažnjava zbog neposlušnosti, prekorevajući ih: "Za vas se borim! Vidite da je rat!"

CENA toj dvojici koja se biju do smrti je ipak potpuno različita. Zbog toga što jedan od njih želi da uspostavi svoj novi svetski poredak - i da posini tuđu decu. On će se prema njima ponašati jednako surovo kao i prema svojima, despotski zahtevajući priznanje i poslušnost. Ali ih neće istrebiti, nego će ih primiti u svoju porodicu i neće praviti razliku jesu li oni Rusi, Nemci, Gruzini ili Jevreji.

Drugi gradi svoj novi svet, u kojem nema mesta za tuđu decu. Jer ona su - niža rasa. On će sa leševa dece, pre nego što ih otpremi u peć u fabrici sapuna, poskidati odeću, i daće tuđe jaknice, haljinice i cipelice - svojoj, rođenoj deci. Da kažemo još da deca tog borca već znaju: dobiće imovinu poražene zemlje. I veselo huškaju, posmatrajući sa strane borbu na život i smrt.

A u čemu je, na kraju krajeva, razlika: da li ćeš od pobeđenog uzeti pantalonice ili "raskošnu crnicu Ukrajine"?


OTADžBINSKI RAT ZABORAVLjEN

MAJ 2010. godine. Šezdeset pet godina od pobede. Moskovski državni institut za međunarodne odnose, četvrta godina. Pitam studente: kakve je gubitke pretrpeo Sovjetski Savez u Drugom svetskom ratu?

Koliko tačnih odgovora dobijam? Nijedan. Neko kaže sedam miliona, neko 30, neko 20. Neko je negde nešto čuo.

Opet maj, iste godine. Intervjuiše me novinarka političke rubrike poznatih novina. U nametnutoj diskusiji o udelu u pobedi postavljam joj isto pitanje. Pauza. Pokušava da se priseti. Ja joj kažem: 27 miliona. Sledeće pitanje: Druga zemlja na našoj strani po broju gubitaka je Velika Britanija. Ratovala je s Nemačkom dve godine duže od SSSR-a - od septembra 1939. godine. Pitam je: a šta mislite, kolike su gubitke imali Englezi? I ta žena, s diplomom nekog od društvenih fakulteta, odgovara:"Pa, ako je Engleska ratovala dve godine duže od nas, to znači, oko 40 miliona. Je li tako?"

E pa nije tako - pogrešno. Pogrešno je i to što su čak i "najbolji među najboljima" - pretendenti na ulogu intelektualne elite - takve neznalice. Kao i to što se s takvim nemarom odnosimo prema uspomeni na svoje pretke.