DUHOVNA bliskost dvojice tirana pretvorila se u dirljivo prijateljstvo između njihovih gnusnih režima. Pred rat su Hitlerova Nemačka i Staljinov SSSR bili u vrlo prijateljskim odnosima. Zbog toga smo učinili mnogo ustupaka Nemcima. Jevreji su prema tajnom sporazumu predavani Gestapou, utvrđene oblasti (takozvana Staljinova linija) na granici su razoružane, utvrđenja smo lepo sami uništili. Čak smo održali i zajedničku vojnu paradu u Brestu. Ali ispostavilo se da je Hitler bio lukaviji, Staljin se upecao na njegov mamac, a mi zbog toga umalo nismo izgubili rat.

Tako nekako. Šta tome da se doda?

Možda ovo: da je Staljin u detinjstvu bio seoska luda, koja je po čitav dan jahala divljeg jarca po gruzijskom kršu, a onda nekim čudom došao na čelo najveće države sveta, to bi otprilike moglo biti to. Najpre bi bio prijatelj s Trockim, pa sa Buharinom, onda s Telmanom, a potom i s Hitlerom. A pod stare dane s Čerčilom i Ruzveltom. Ljubio bi se s njima uz votkicu, kao Jeljcin s drugarom Bilom, drugarom Helmutom i drugarom Rjuom.

AVAJ, bojim se da je ova idilična slika prijateljstva u politici prilično daleko od realnosti. Sve, sve, ali prigovarati Josifu Visarionoviču zbog nedostatka lukavosti i podozrivosti jednostavno nije moguće. U tom brkatom grabljivcu bešumnog hoda nije bilo ni mrve nekakve sentimentalnosti. Čitava njegova politička karijera nije bila borba za život, nego borba do smrti s neprijateljima i - što je najgore od svega - s prijateljima.

Mislite da Trocki, Buharin, Tuhačevski ne bi ubili Kobu da su stvari ispale malo drugačije? Streljali bi ga još kako, i pride bi ga prethodno naterali da se pokaje na sudu, da prizna da je nemački i engleski špijun, a od turuhanske deportacije i agent paragvajske obaveštajne službe.

HITLER nije morao da prolazi kroz međusobne obračune u kojima je svako bio protiv svakoga. Staljin je u takvim obračunima živeo 30 godina. Moglo bi se reći da je na taj način zarađivao za život, s obzirom na činjenicu da nije imao drugih izvora prihoda osim rukovođenja partijom boljševika.

U principu, glavna teza ovog mita o duhovnoj bliskosti tirana ne drži vodu upravo zbog psihološkog profila vođe SSSR-a.

Mit o prijateljstvu Staljina s Hitlerom svakako bi opstajao zahvaljujući intelektualnim "kuhinjama" i centrima moći na Zapadu, da ne postoje dve čudne okolnosti, i to lingvističkog karaktera. To je jedna od onih situacija kada bukvalno dve reči imaju veću težinu od hrpa dokumenata. Dobro smo zapamtili: s Nemačkom smo imali sporazum o prijateljstvu. A napad na SSSR je odmah okarakterisan kao verolomstvo.

VEROLOMSTVO podrazumeva da je vera postojala. A prijateljstvo je prijateljstvo, kako god okreneš. Tako otprilike razmišlja običan čovek. I on je, razume se, u pravu, ali samo ukoliko se sve to primeni na svakodnevni normalan ljudski život.

U politici su takve norme neprimenljive. Odnosno, za javnost (i u javnosti) političari se, naravno, rukovode opšteprihvaćenim moralnim normama i interesima naroda, ali u praksi postupaju u skladu s ličnim interesima, u najboljem slučaju s interesima svojih partija i klanova. To je nažalost tako i to je tako oduvek i bilo, bez obzira na to šta vam svako veče pričaju u emisiji "Vreme". Svi bi želeli (da ne poverujete, ali i političari takođe) da je drugačije, ali... ne ide.

Uzgred, Staljin je imao dovoljno razloga da ne veruje Čerčilu, baš kao ni vođi nacističke Nemačke.

Ko je, ako ne Čerčil, mnogo puta izjavljivao da SSSR ne može biti saveznik ni u kakvim okolnostima? Zar nije uz njegovo neposredno učešće planiran napad Engleske na SSSR, tokom sovjetsko-finskog rata, kada su se saveznici spremali da bombarduju naftna postrojenja u Bakuu? A Staljinu je još bilo sveže sećanje na iskustvo iz Krimskog rata i intervenciju iz 1918. godine.

HAJDE da sada preletimo mitove koji navodno dokazuju "činjenicu prijateljstva": sporazum između Gestapoa i NKVD-a, predaja Jevreja, razoružavanje utvrđenih oblasti i uništavanje utvrđenja u njima, zajednička parada u Brestu.

"Autentičan dokument" sporazuma između Gestapoa i NKVD-a zaista je redak slučaj u moderno vreme kada je falsifikovanje urađeno do te mere primitivno da liči na amatersku foto-montažu.

Za početak, Gestapo je u tom "dokumentu" nazvan Glavnom upravom za bezbednost Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke. Pritom je ta zlokobna struktura od samog početka bila državna, a ne partijska. A "dokument" se završava potpisom predsednika Sektora za poljoprivredu CK KP Gruzije, koji je na mesto rukovodioca Sekretarijata NKVD-a SSSR-a došao tek nekoliko godina kasnije.

NA METI loših falsifikatora bio je i starina Miler. Međutim, on nije imao razloga da se ljuti: on je (kao u filmu "Sedamnaest trenutaka proleća") postao brigadefirer, dok je u stvarnosti esesovski general postao tek 1940. godine. Do tada je bio samo štandartenfirer (kao Štirlic 1945).

Pripadnici NKVD-a i Gestapoa su, naravno, kontaktirali. Ali ti kontakti su se svodili na lagano međusobno uništavanje.

Iako je "Opšti sporazum" bez ikakve dileme čist falsifikat (to nije smetalo letonskim fantastama da ga sa zadovoljstvom citiraju u svom istorijsko-dokumentarno-fantastičnom blokbasteru The Soviet Story), odmah su se javile pretpostavke da je sovjetska strana Nemcima predavala čak i svoje obaveštajce ilegalce. A Jevreje koji su bežali u SSSR - o tome da i ne govorimo.

EVO jednog primera: "Kako bi udovoljio nacističkom diktatoru 1940, Staljin je predavao Gestapou nemačke komuniste i Jevreje izbegle u Sovjetski Savez. Bio je svestan da ih time osuđuje na smrt." Odnosno, Nemci nisu bili kadri da sami pohvataju Jevreje, pa su im onda naši sa zadovoljstvom pomagali.

U stvarnosti se dešavalo, kao što je čest slučaj u mitovima, upravo suprotno. Pošto su zauzeli Poljsku, hitlerovci su na sve moguće načine pomagali Jevrejima u bekstvu na istok, potiskujući ih s teritorije koja je bila pod njihovom kontrolom, smatrajući da je to način da se lako i jeftino reši jevrejsko pitanje.

MORAM da dodam, da ne bi bilo zabune: direktna posledica toga je oko 250.000 jevrejskih izbeglica u SSSR-u. To je gotovo dva i po puta više nego što su SAD i Engleska zajedno prihvatile. Pritom su 1939, kada je počeo rat, dve najrazvijenije demokratije, opsednute manijom špijuniranja, potpuno zabranile prihvat izbeglica.

Upravo u to vreme u beloruskim šumama dešavalo se sledeće. Reč dajemo ne makar kome, već general-feldmaršalu Kajtelu:

"Proterivanje Jevreja na rusku teritoriju nije išlo baš tako glatko kako smo želeli. U praksi je to, na primer, izgledalo ovako: kroz duboku šumu hiljade Jevreja se prebacivalo preko ruske granice, a nakon nekog vremena vraćali su se u pratnji ruskog oficira, koji je pokušavao da natera nemačkog oficira da ih primi nazad."


CINIZAM REALNE POLITIKE

NAPAD Nemačke nazvan je verolomnim u nastavku - tačnije, već na kraju - dugotrajne igre lepim rečima sa sve izvesnijim protivnikom. Sporazum o prijateljstvu u septembru 1939. samo je danak cinizmu realne politike. Jednako se uspešno, radi dobijanja na vremenu za razmeštanje armije, mogao potpisati i sporazum o večnoj ljubavi. Istina, takva formulacija u diplomatskoj praksi nije uobičajena.