VLAST SSSR-a napravila je gomilu ozbiljnih grešaka. Jedna od njih je prikrivanje mnogih stranica istorije naše zemlje. Istoriju smo izučavali delimično, a ne sistemski i zato je našom svešću bilo veoma lako manipulisati. Ako čuju i samo 5% istine, ljudi će biti iskreno užasnuti. Krajem osamdesetih sovjetskom (tada još uvek sovjetskom) narodu je rečeno da se ispostavilo da je taj grozni Staljin, neposredno pred rat, zlikovački sklopio zločinački pakt s Hitlerom...

Ili je možda zlikovački Staljin grozno sklopio. Ovako ili onako, on je pakt sklopio i zajedno s Hitlerom počeo da cepa Evropu.

Ali evo šta Rusima nisu rekli - identične paktove potpisivale su i druge države. A to umnogome menja stvar.

Najpre je to bio već pomenuti Minhenski sporazum o podeli Čehoslovačke. Akt neuporedivo ciničniji od zloglasnih tajnih protokola Molotov-Ribentrop o potencijalnoj podeli uticaja SSSR-a i Nemačke u Poljskoj i u baltičkim zemljama. Uzgred, u parčanju Čehoslovačke su, osim Nemačke, kao gladne hijene učestvovale i Poljska (koja je prigrabila Tešinsku oblast na severu) i Mađarska (zauzevši nekoliko gradova na jugu).

ODMAH posle Minhena, 30. septembra, Čemberlen i Hitler su potpisali englesko-nemačku deklaraciju o miru.

Nešto kasnije, 6. decembra 1938, potpisana je slična francusko-nemačka deklaracija.

I šta iz ovoga zaključujemo? Još se nije osušilo mastilo u Minhenu, a Francuska i Engleska su već potpisale paktove o nenapadanju s Trećim rajhom. Po čemu je onda sraman naš Sporazum o nenapadanju s Nemcima od 23. avgusta 1939. godine?

Sovjetski Savez je sa Nemačkom potpisao identičan sporazum o nenapadanju, ali je to učinio poslednji: ponavljam - 23. avgusta 1939. u Moskvi.

S POZICIJE većine savremenih istoričara, njegovo potpisivanje je apsolutno sramno. Sramna je i "podela Poljske i baltičkih zemalja" između Hitlera i Staljina. Ali kako onda posmatrati identične sporazume Britanije i Francuske? Zašto je zapadnim zemljama dozvoljeno da prekrajaju kartu Evrope, a SSSR-u nije?

Ako složite sve kockice i sagledate celokupnu sliku, nekuda iščezava opaki SSSR, bastion agresije. Pojavljuje se samo jedna država koja na potpuno identičan način kao i ostale države brine o sopstvenoj bezbednosti.

Da li je SSSR želeo da usmeri Hitlerovu agresiju ka Zapadu, ka Francuskoj i Engleskoj? Jeste.

A šta su želele Francuska i Engleska? Zbog čega su se rastrčale i ulagivale Hitleru u Minhenu? Htele su da nahuškaju Hitlera na SSSR. Po čemu su to one bolje? Po čemu su demokrate Daladje i Čemberlen bolji od tiranina Staljina? Staljin ih je nadmudrio, ali to je već sasvim druga priča.

ŠTA smo dobili Sporazumom o nenapadanju sa Nemačkom od 23. avgusta 1939? Onim koji je u istoriji ostao zabeležen pod nesimpatičnim imenom Pakt Molotov-Ribentrop? Hajde da se time pozabavimo, nezavisno od ličnosti građanina Džugašvilija i naših ličnih političkih simpatija i antipatija. Elem.

Kao prvo, zemlja je dobila godinu i po dana da predahne. Godinu i po dana mirnog života i napredovanja uvek je mnogo. Naročito kada se već razbuktao svetski rat. Svake godine, da ne kažemo svakog meseca, SSSR je bio spremniji za rat. Bilo je neophodno dobiti na vremenu! Ne treba žaliti što je potpisan sporazum, već zbog toga što ulazak u rat nije mogao biti odložen do 1942. ili 1943. godine.

Kao drugo, Moskva je uspela da nadmudri buduće "dične saveznike". Svi su želeli da samo oni budu Hitlerovi prijatelji, a da s drugima ratuju. Ispostavilo se da je Staljin imao više sreće i da je bio lukaviji i od Čemberlena i od Daladjea.

UZGRED, tu je još jedan mit - o Čehoslovačkoj, kao o nekakvoj nezaštićenoj tinejdžerki prepuštenoj na milost i nemilost nemačkom ljudožderu. Zapravo je 1938, prema ekonomskom potencijalu, to bila peta država Evrope, jača od Španije i Švedske. Iskoristila je 100% ekonomski bum dvadesetih i početkom tridesetih, prevazišla krizu, a tradicionalno je imala moćnu vojnu industriju. Pritom je državna vlast ispoljila, s naše, ruske tačke gledišta, neobjašnjivu malodušnost.

Šta je to bilo? Nezrelost nacije? Neće biti, češka državnost ima vekovnu istoriju, a u vreme srednjovekovnih verskih ratova Česi su tukli nemačke vitezove, tako da je, kako je imao običaj da kaže moj otac, "perje letelo na sve strane".

Apsolutno nepoverenje u sopstvene snage? Izdaja elite? Specifičnost mentaliteta? Ne znam. Da je češko rukovodstvo zatražilo pomoć od SSSR-a, svakako bi je bezuslovno i dobilo. Ali oni su se više plašili Sovjeta nego Hitlera, koji, iz nekog svog razloga, nije mogao da podnese Čehe.

NAPOSLETKU, ne može se reći ni da Česi nisu umeli da ratuju. Vojnik Švejk je lik iz književnosti. A u stvarnom životu, ostali su upamćeni ne samo srednjovekovni podvizi Jana Žiške već i herojski Praški ustanak iz maja 1945, ne naročito masovna, ali istrajna antifašistička ilegala, a tome bi se mogli dodati i beli Česi. (Uobičajeni naziv za pripadnike Čehoslovačkog korpusa, Čehe i Slovake koji su bili ruski državljani i borili se u ruskoj vojsci za vreme Prvog svetskog rata).

Pre desetak godina u Češkoj je postao hit film "Tamnoplavi svet" (Tmavomodr svet), koji je, kako je uobičajeno reći u Holivudu, potpuno based on a true story (upravo tako često stoji na ekranima - based on a true story).

Tema najskupljeg projekta u istoriji češkog filma jeste sudbina dvojice mladih vojnih pilota, koji 1938. beže iz Čehoslovačke u Britaniju kako bi se borili protiv Nemaca u sastavu britanskih vazdušnih snaga. U njemu je prikazan češki Normandija-Njemen. (Francuski vazduhoplovni puk koji se 1943-1945. borio protiv nemačkih snaga na sovjetsko-nemačkom frontu. Bio je sastavljen od francuskih i sovjetskih pilota i avio-mehaničara). Hrabro je tukao po Nemcima, ali to je bio tek delić čehoslovačkih vazdušnih snaga. Češki vojni avioni uvek su imali dobru reputaciju: i danas u njima lete naši legendarni asovi iz aero-grupe "Rusija". Nije teško zamisliti šta bi se dogodilo da su se 1938. u nebo, u borbu protiv Nemaca, vinule ne desetine, već hiljade čehoslovačkih vojnih pilota.

Kako su čehoslovački političari mogli da otrpe monstruozno poniženje Minhena? Ne mogu to da zamislim. Predsednika Beneša, koji je tada kao bajagi doputovao na sveevropski samit, na aerodromu je sačekao - automobil Gestapoa. Zatim je četiri sata presedeo na stolici u Hitlerovoj čekaonici, kao nestašni školarac, a ne kao šef države. Čekao je da mu saopšte sudbinu njegove zemlje. Kako je posle toga predsednik moćne evropske države mogao da se vrati kući i izda naređenje vojsci da se ne suprotstavlja i da se povuče s granice?


PRODAJA ČEHOSLOVAČKE

UJUTRU 30. septembra, kada su u Londonu obznanjeni uslovi Minhenskog sporazuma, pošao sam kod Masarika (Masarik, ambasador Čehoslovačke u Velikoj Britaniji, sin osnivača Čehoslovačke Republike Tomaša Masarika), da izrazim svoje najdublje saučešće narodu Čehoslovačke i ličnu duboku ozlojeđenost izdajom Engleske i Francuske u odnosu prema Čehoslovačkoj. Masarik - visok, stamen, u redovnim okolnostima pomalo ciničan čovek - pao mi je na grudi, počeo da me ljubi, rasplakavši se kao dete. "Prodali su me u ropstvo Nemcima", jecao je kroz suze, "kao što su crnce nekada prodavali kao robove u Americi" (iz telegrama opunomoćenog predstavnika Narodnog komesarijata inostranih dela SSSR-a u Velikoj Britaniji od 2. oktobra 1938. godine).