Kako je Hitler išao u rat

Vladimir Medinski

15. 07. 2019. u 19:11

Како је Хитлер ишао у рат

Saveznici: Hindenburg i Hitler / Foto Iz knjige V. Medinski "Rat i mitovi SSSR"

Staljin zabranio nemačkim komunistima, koji su bili na korak od pralamenta, da ulaze u koaliciju sa socijaldemokratama. Umesto njih brkati Džugašvili je doveo na vlast Adolfa Hitlera

MIT o Hitleru su stvorili još kominternovci. Navodno je u vreme izborne kampanje za Rajhstag 1932. Staljin otvoreno zabranio nemačkim komunistima da ulaze u koaliciju sa socijaldemokratama. Posledica toga je bila da su na izborima pobedili nacisti. Herman Gering je postao predsednik parlamenta - Rajhstaga, odnosno treći čovek u državi, posle predsednika i kancelara.

Posle toga je, u skladu sa Ustavom, ostareli predsednik Nemačke Fon Hindenburg imenovao Adolfa Hitlera za rajhskancelara (premijera) Nemačke.

Naizgled je sve to tačno. Ali đavo se, kao i obično, krije u detaljima, čak i ako su te detalje docrtavali iskreni borci u ime svetske revolucije. I tako, Kominterna je smatrala da čini veliko delo i da na nesreću svih buržuja raspiruje svetski požar. Morala je da odredi koliko novca joj treba i za koje svrhe.

A POSAO SSSR-a je bio da obezbedi finansiranje procesa. I tako su nemački komunisti navodno bili na dva koraka od parlamenta, a pohlepni Staljin im nije dao da načine poslednji i odlučujući korak. Umesto njih, doveo je na vlast Hitlera.

Mit se neobično dopao i liberalima "zagovornicima perestrojke", i "konspirolozima" rezun-suvorovcima, kao i borcima za istorijsku istinu i pravdu iz oksfordskog ogranka Lenglija, jer se njime jednim udarcem ubijaju dve muve. Kao prvo, to je način da se izjednače SSSR i Treći rajh, Hitler i Staljin. A kao drugo, da se na SSSR svali odgovornost za uvlačenje Evrope u svetski rat.

Tu postoji samo jedan mali problem: a otkud uopšte ideja da je Staljin mogao da kontroliše sve nemačke komuniste? Jedan njihov deo, sa Ernstom Telmanom na čelu, možda je i bio potčinjen Moskvi, ali ostalima, sve zajedno sa njihovim vođama, to nije bilo ni nakraj pameti. Dobra trećina nemačkih komunista bila je okrenuta Trockom, za njih je brkati Džugašvili bio otpadnik i izdajnik revolucionarnog dela.

ZBOG toga podrška svim nemačkim komunistima za rukovodstvo SSSR-a apsolutno nije imala nikakvog smisla. To bi značilo vađenje kestenja iz vatre, ali ne za sebe, već za druge, često neprijateljske političke grupacije. Naravno, da je Staljin bio ubeđeni kominternovac, kome bi interesi svetske revolucije bili iznad sopstvenih i državnih interesa, on bi se drugačije ponašao. Ali starac Koba, ruku na srce, nikada nije bio internacionalista. Kao što nije bio ni pristalica globalizacije, niti ljubitelj univerzalnih ljudskih vrednosti. On je delovao pragmatično, egoistično i isključivo u sopstvenom uskodržavnom interesu. Pa ipak - u ovom konkretnom slučaju i u našem interesu, dragi čitaoče.

Oni koji su u Nemačkoj sledili Ernsta Telmana nisu imali ama baš ni najmanju šansu da pobede na izborima. To ne znači da su ti nemački komunisti bili loši. Prosto, postoje ljudi viđeni da budu izabrani, a postoje i oni koji su apriori neizabrani. Naravno, ukoliko se ne radi o ogromnoj krađi prilikom prebrojavanja glasova. To će vam reći svaki politički analitičar koji se time bavi. Telman je, naravno, bio dobar na mitinzima u proleterskim oblastima. Ali su se, suštinski, njegovi talenti na tome i završavali.

Na poslednjim predsedničkim izborima 1932. on je osvojio 3,7 miliona glasova, Hitler 13,4 miliona, a general Hindenburg gotovo 20 miliona.

KADA pogledate ove brojke, istog trena iščezava monstrum Staljin, koji cinično svaljuje Hitlera na vrat sirotoj Nemačkoj, željnoj da kao svog nacionalnog lidera vidi vatrenog Ernsta Telmana. A da je Staljin i naložio komunistima da na izbore izađu zajedno sa socijaldemokratama - šta bi se desilo? Komunistička partija bi se tog trenutka pocepala. Oni koji se ne bi slagali s time nastavili bi da se kolju sa socijaldemokratama. A ovi koji bi bili za to, sa Telmanom na čelu potčinili bi se socijaldemokratama i prosto bi ih ojačali. Samostalne uloge im svakako nisu bile namenjene.

Uz to je i kod samih nacista sve bilo vrlo zamršeno i konfuzno. Kod mnogih levičara u NSDAP (posebno u CA odredima) bila je takva zbrka u glavi da su lako, savivši ruku i stegavši pesnicu, umesto sa "Hajl!" mogli pozdravljati sa: "Rot front!"

Danas nam je teško čak i da zamislimo do koje mere se u Nemačkoj sve ispreplitalo. Predstavnici svih partija i po nekoliko puta su preletali jedni kod drugih.

Tokom 1919, u vreme Bavarske Sovjetske Republike, Hitler je bio aktivista BSR-a, smatrali su ga agitatorom i čak je nosio povez crvene boje na ruci. Još malo pa crvenoarmejac! Istina, prema drugim izvorima i podacima njegova uloga je bila drugačija - špijuniranje radikala.

ROLAND Frajsler, budući predsednik Narodnog tribunala hitlerovske Nemačke, bio je kao mladić u zarobljeništvu u Rusiji, gde je postao komesar i čekista. U Nemačku su ga poslali kao agenta Kominterne od poverenja. A on se tamo pretvorio u nacistu. U svakom slučaju, takvo mišljenje o čoveku kojeg je Hitler zvao naš Višinski naći ćete u svim knjigama.

Mislite li da je neko mogao sa stopostotnom sigurnošću znati koje krilo će pobediti u samoj

NSDAP? Da to možda nije bilo zapisano na oblacima? To je danas jasno. Došavši na vlast, Hitler je levičarima u svojoj partiji priredio - Noć dugih noževa.

Kongres Hitlerove partije u Nirnbergu nije počeo hvalospevima fireru, pa čak ni zdravicom upućenom velikoj Nemačkoj. Drugi čovek partije Rudolf Hes zatražio je minut ćutanja u sećanje na predsednika Hindenburga. Hvala ti, moćni starče.

Početkom 1933, Hindenburg je Hitlera, kao predstavnika nekakve poluvirtuelne koalicije parlamentarne većine, imenovao za kancelara. Ovaj je samo to i čekao. Naglasiću još jednom - nacisti su imali samo relativnu većinu u Rajhstagu, oko 37%, ali su zato imali apsolutnu podršku predsednika, oligarha, ulice i, naposletku, najmoćniju vojno-partijsku organizaciju.

Novi premijer je za početak raspustio Rajhstag i raspisao nove izbore.

UPOREDO s tim, "na hiljade jurišnika bilo je infiltrirano u policijske strukture, dobivši na taj način formalno pravo da odlučuju o životu gradova i radničkih kvartova". Objedinjavanje partijskih i državnih struktura - to je Hitler naučio od Lenjina.

Zahvaljujući novim "administrativnim resursima", nacisti su zajedno sa svojim saveznicima na izborima uspeli da prikupe više od 50%. Komunisti i socijaldemokrate zajedno - svega 30,6%. Čak i da su bili zajedno, to ništa ne bi promenilo. Osim toga, Hitler je, bez imalo ustezanja, jednostavno poništio poslaničke mandate KPN (89 mandata), uz obrazloženje koje je danas postalo vrlo moderno - zbog "povezanosti s teroristima".

Hitler se više uopšte nije bavio demokratskim igrarijama (partijskim kongresima kao Staljin, ili plebiscitima kao Bonaparta), već je vrlo direktno i vešto počeo da preuzima i da prisvaja svu zamislivu i nezamislivu moć i nadležnosti. Za samo nekoliko meseci, od jednog od mnogih premijera evoluirao je u firera.

Vajmarska Republika je formalno prestala da postoji na zasedanju Rajhstaga 23. marta 1933, kada je bio donet zakon volšebnog naziva Likvidacija stradalničkog položaja naroda i države.


ŽELjA ZA VLAŠĆU

U DVADESETOM veku takvu želju za vlašću kao kod Hitlera vidimo samo kod Lenjina. Istina, naš lični firer domogao se vlasti nakon što je izvršen državni udar i morao je, kako bi uspostavio kontrolu nad zemljom, da je gurne u građanski rat. Hitler je postao kancelar sa 43 godine. Lenjin je došao na čelo Sovnarkoma sa 47 godina.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije