SEDAMDESETA godišnjica od početka Drugog svetskog rata obeležena je 2009. godine. Najednom je u Evropskoj uniji, maltene niotkuda, nastala prava histerija povodom uloge SSSR-a u tom tragičnom događaju. Po nekakvoj nakaradnoj logici, izjednačavaju se Staljin i Hitler kao vinovnici početka krvoprolića svetskih razmera. Sovjetski Savez izjednačava se sa Trećim rajhom. Toga je bilo svuda - od žalopojki na internetu, pa do zvaničnih saopštenja Parlamentarne skupštine Saveta Evrope i niza evropskih parlamenata. Usput je servilno izvučena čitava lepeza crnih mitova o ratu. Nisam mogao da ostanem po strani i da se ne uključim u tu diskusiju. Tako sam i prikupio materijal za ovo štivo.

Avaj, valja krenuti iz ruševina.

Sovjetska propaganda je bila efikasna. Naročito tokom rata, ali i kasnije, dok je sećanje bilo sveže. A potom je pokazala sav svoj formalizam, nemoć, apatiju, glupost. Neprestano je kasnila. Sećanje na rat je nestalo. Podvig je prelakiran i uglancan protokolom.

DO OSAMDESETIH godina prošlog veka nekako je sve utihnulo. Onda su došle bezumne devedesete i potpuna ravnodušnost prema svemu gde nema para - naše dvehiljadite. Stara interpretacija ratne istorije smatra se previše ideologizovanom, a nove nema. Postoje pokušaji da se zaustavi revizija istorije, postoje i odlični radovi, ali oni su poznati samo stručnjacima.

Dim pre vatre. Mitovi o nadolazećem ratu nastali su mnogo pre njegovog početka.

I to kakvi!

Uzmimo, recimo, zvaničnu vojnu doktrinu SSSR-a: "Tući neprijatelja na tuđoj teritoriji i s malo prolivene krvi." Međutim, partijski propagandisti su tvrdili da zapravo i neće biti potrebno nekoga tući, zato što bi nemački vojnici "proleteri", kada rat počne, morali da uvide istorijsku pravdu Komunističke partije i odlučno okrenu oružje protiv sopstvenih kapitalista. Deluje smešno, ali upravo je to tema nekih sovjetskih propagandnih romana i filmova iz tridesetih godina.

S DRUGE strane je Hitlerova doktrina blickriga - munjevitog rata. Za dva meseca stići do Moskve, zatim do Volge i završiti potpunim razbijanjem Crvene armije, najkasnije do kraja oktobra.

Ako se pogleda karta, vrlo je očigledno: rastojanje od Bresta do Staljingrada moguće je prevaliti za dva do tri meseca. Čak i laganim pešačenjem, bez žurbe i s pauzama da se nešto prezalogaji.

A nacistička propaganda? U početku su izjavljivali: idemo da pokorimo nižu vrstu, da naselimo plodnu ukrajinsku crnicu i da na Krimu formiramo ogranak Bavarske. Onda su preformulisali svoje ciljeve: mi kao kulturna Evropa želimo da Rusiju oslobodimo Jevreja komunista. Kao plod nove, napredne pi-ar koncepcije, nastaće tzv. propusnica za zarobljeništvo. Nacisti su bacali na tone letaka s tim "propusnicama" iznad položaja sovjetske armije. U njima su predlagali predaju, s podignutim rukama u kojima drže letak. A "propusnica za zarobljeništvo" bile su reči koje je trebalo izgovoriti prvom nemačkom vojniku na kojeg se naiđe. Čarobne reči su sledeće: "Udri Jevrejina političkog komesara, ta njuška za ciglom vapi." Moćno, zar ne? Dragi čitaoče, uopšte se ne šalim.

A BRITANSKA propagandna doktrina? Kada je najveća kolonijalna imperija na Zemlji proglasila za svoj glavni geopolitički cilj zaustavljanje agresivnog kolonijalizma (!) Nemaca - to je, prijatelji, izjava koja nadmašuje Geteovog Fausta.

A lepotica Poljska, kada je u pitanju vraćanje u smislu od Baltika do Crnog mora? I kako su se to oni, pita se čovek, najozbiljnije spremali i da učine? Najsmešnije od svega jeste to što su, u osvit septembra 1939, mnogi poljski političari pozdravljali predstojeći rat s Hitlerovom Nemačkom! Tvrdili su da će poljska armija u najkraćem roku da razbije arogantne Nemce i da će se crveno-bela zastava pobede zavijoriti nad Rajhstagom! Opet mi ne verujete? U arhivama se čuvaju poljske novine iz leta 1939. godine. Sve bi to, međutim, bilo smešno da nije tako tužno. Jer bezumna plemićka neustrašivost, koju su tako budalasto ispoljavali neki potomci Sjenkjevičevih junaka - uvek i svuda, i septembra 1939. i aprila 2010. kod Smolenska - vodi do ljudske tragedije.

VERMAHT je slomio Poljsku za tri nedelje. Vlada je pobegla. Ali tri miliona nesrećnih poljskih građana, koji su izgubili živote u periodu 1939-1945, uglavnom, avaj, bez oružja u rukama, nego u nemačkim konclogorima i gasnim komorama, nije moglo da pobegne. Oni su životom morali da plate lakomislenost svojih političara, koji su odbacili čak i pomisao o savezu sa Sovjetima, ali su zato sanjalački bojicama iscrtavali karte buduće Velike Rečpospolite.

A Francuska? Zadržati osvojeno u Prvom svetskom ratu po svaku cenu, ne odstupajući iza Mažinoove linije. Danas to deluje apsurdno. Je li moguće da su Francuzi to ozbiljno mislili?

A zvanična doktrina SAD? Na rečima uvek o jednom te istom - o borbi za demokratiju, naravno. A u stvarnosti je princip vrlo jednostavan - "Mene se to ne tiče". Neka se ti ćaknuti Evropljani ponovo kolju međusobno, mi ćemo opet make money na vojnoj opremi. Samo mnogo, mnogo više nego u Prvom svetskom ratu.

TRIDESETE godine su obavijene gustom mitološkom maglom, kroz koju se, s vremena na vreme, naziru stvarni interesi i istinske namere učesnika. Ako bi se ozbiljno shvatilo makar 50% onoga što je u to vreme rečeno ili napisano, nametao bi se utisak da su sve vlade velikih država neprestano lagale jedne druge. I pritom su živeli u tako gustom propagandnom dimu, kojeg su se toliko nagutali, da su potpuno gubili predstavu o tome šta je istina, a šta je tek odraz u ogledalu - dimnoj zavesi koju su sami stvorili.

Počnimo od poznatog govora druga Staljina na radiju 3. jula 1941. godine. Blistavi primer živopisne mitologije.

Neprijatelj ima za cilj da uspostavi spahijsku vlast, obnovu carizma, uništavanje nacionalne kulture i nacionalne državnosti Rusa, Ukrajinaca, Belorusa, Litvanaca, Letonaca, Estonaca, Uzbeka, Tatara, Moldavaca, Gruzina, Jermena, Azerbejdžanaca i drugih slobodnih naroda Sovjetskog Saveza.

Pa šta to Hitler hoće? "Obnovu carizma" ili "uništenje nacionalne državnosti" u Rusiji? Što više, to bolje.

"Uprkos herojskom otporu Crvene armije i bez obzira na to što su elitne neprijateljske divizije i najbolje jedinice avijacije već razbijene, i što će njihove kosti ostati na bojnom polju, neprijatelj nastavlja da napreduje i da na front šalje nove snage", umirivao je Staljin.

Staljin je i tada, a i posle 1945, imao šta da krije. Zbog čega inače "nije preporučivao" svojim generalima da pišu ratne memoare? Ali, kao što je to čest slučaj, strogim doziranjem i cenzurom informacija, utvrđivanjem "jedine istinite istorije" rata, rukovodstvo SSSR-a nije moglo da predvidi i predupredi sve posledice svojih postupaka.

Tek je sredinom šezdesetih, u čast dvadesetogodišnjice pobede, objavljen šestotomnik. Potom je, u Brežnjevljevo vreme, čitavih 10 godina objavljivana enciklopedija u 12 tomova. Pri tome je u njoj oko 35% prostora posvećeno dejstvima saveznika.


ISTORIJA OTADžBINSKOG RATA

U SSSR je, koliko god to čudno izgledalo, bilo malo pouzdanih informacija o ratu. Narod je podjednako mogao da poveruje u bilo kakve zvanične tvrdnje, kao i da ne veruje ni u šta. Nove mitove stvarao je bukvalno svako, koga god nije mrzelo, u svakoj zgodnoj prilici, dok su istovremeno naša zvanična izdanja o istoriji Velikog otadžbinskog rata bila prilično skromna.