SEDMOG oktobra, prvi put u životu spustio mi je slušalicu Slobodan Unković. Bio je ambasador u Pekingu. Bio je to u priličnoj meri zahvaljujući mom zalaganju u Jugoslaviji i mojoj indirektno emotivanoj podršci u Kini kad sam bila tamo, vodeći ga sa sobom. I bili smo petnaest godina i lični i porodični prijatelji.

Doduše, pokazao je sklonost da se manje ili više distancira u dva maha ranije kada mu se činilo da prilike nisu baš prenaklonjene predsedniku, ali čim se pokazalo da se prevario, njegova lojalnost se manifestovala egzaltirano, predozirano i, naravno, nesporno.

Ali ovoga puta se nije prevario. Slobodan više nije bio predsednik. Svaki kontakt sa njim i njegovom porodicom mogao je da bude kompromitantan za njega. Doduše, vratili su ga u zemlju kao i sve druge Slobodanu lično bliske ambasadore, uprkos prekinutog kontakta sa njim. A mi ga više nikada nismo ni čuli ni videli.

BOGDAN i Jelica Trifunović, sa kojima smo se, do 24. septembra, prethodnih dvadeset godina čuli telefonom skoro svakog dana, provodili zajedno sve letnje i zimske raspuste, vodili najdelikantnije porodične razgovore, delili sve političke i lične radosti i brige, posle tog datuma nisu nam se više nikada javili.

Isto kao i Balša i Dušanka Špadijer. Iza našeg drugarstva je isto toliko godina i isto toliko razgovora. U toku septembra su se često javljali iz Budimpešte, sa uverenjem da je koalicija SPS-JUL fantastična i uoči samih izbora, ne baš sa čestitkama, ali sa rečima i tonom koji je ličio na njih. Poslednji put sam ih videla mesec i po dana ranije, u Dubašnici, na Slobodanovom rođendanu. Vraćen je u Jugoslaviju, kao i većina ambasadora koji su bili Slobodanu bliski politički, a naročito lično. I njih dvoje više nikada nismo čuli ni videli.

RADOŠ Smiljković, takođe ponovo u Beogradu, posle Beča u kome je bio ambasador, došao je sam jedne večeri. Rekao nam je da je video Balšu i Dušanku Špadijer pre neko veče i da ih je pitao da li su bili kod nas. Rekli su mu da nisu. "Zašto?" pitao ih je on. "Plašimo se", tako su mu , kaže Radoš, rekli. Radoš je smatrao da je to sramota. "Sve te godine", kaže Radoš, 'nisu se odvajali od vas, a sad naišli teški dani, pa se uplašili. Sramota ...'"

"Nisu teški", kažem ja, "kad su drugovi tu. Eto, ti si tu."

On je zadovoljan što je tu. Ali, kad je Slobodan izašao da telefonira u svoju radnu sobu, on mi, sa izvesnim ogorčenjem, kaže:

"Pa i on (misli na Slobodana) poslao me u Beč, a dogovor je bio da idem u Moskvu. U Moskvu je poslao brata."

"Radoše ... ne mogu da verujem šta pričaš."

"Nemoj, Miro, nemoj tako, nije Beč isto što i Moskva."

"Zašto mu to nisi rekao ranije, pre Beča. Dok si bio u Beču. Sve to vreme?"

"Kakva korist i da sam rekao?"

"Pa zašto kažeš onda sada? Kakva korist sada? A i sada ne kažeš njemu, nego meni."

SLOBODAN se vraćao. Menjamo temu. Ali meni je hladno u srcu. Radoš zna kako je došlo do promene u vezi sa njegovim odlaskom u Moskvu posle Sofije. Slobodan je, zaista, podržao njegov odlazak u Moskvu za ambasadora. Ali na dosta ubedljiv i perfidan način je to sprečio Milan Milutinović. Milutinović je hteo da se osveti Radošu koji je svojevremeno, kada je bio dekan na Fakultetu političkih nauka, odbio da prihvati Milutinovićevu molbu za doktorsku disertaciju. Milan, koji mi je za sebe rekao da je "stara čekalica" koja "vraća dugove", kada je čuo da je Radoš kandidat za ambasadora u Moskvi, predložio je Slobodanu brata, Borislava Miloševića, koji je ranije bio diplomata u Moskvi, a i dugo radio u predstavništvu preduzeća "Ineks" u Moskvi - znao je ljude, jezik, prilike. Pretpostavljao je da će Slobodanu biti neprijatno da odbije taj predlog. Sa tim predlogom se, uverena sam, pod Milutinovićevim uticajem, pojavio pred Slobodanom i Živadin Jovanović, tadašnji ministar inostranih poslova SRJ. I tako se Slobodan složio.

Radoša smo videli još dva-tri puta na naš predlog i onda nikada više.

NISAM se trudila da se setim poslednje novogodišnje noći i pesme "Otišli su drugovi", koju sam pustila u ponoć. I otišli su drugovi, svi iz te noći, deset meseci kasnije, kada je Slobodan prestao da bude predsednik. Tačno posle deset godina u kojima smo zajedno proveli takve noći. Da li sam ja te noći predosetila da će se to desiti. Ne znam. Jesam.

Sedmog oktobra sam tražila Dragana Tomića, presednika Skupštine, i našeg druga, htela sam da ga pozovem da svrati do nas. Da razgovaramo, pijemo kafu, ručamo, kao što smo često činili zajedno. Za takve susrete on je uvek bio spreman, bar prethodnih deset godina. Ali ga nije bilo ni na jednom od telefona na kojima sam ga obično dobijala. Zabrinula sam se za njega. Rekla sam to Slobodanu. Počeo je i on da ga traži. Našao ga je sutradan. "Gde si ti? Tražimo te već dva dana. Hajde, svrati", rekao mu je Slobodan.

DRAGAN je rekao da neće doći, da ne želi ni da razgovara sa Slobodanom. Slobodan ga pita zašto. Dragan kaže da je ljut na njega. Slobodan, zapanjen, mu kaže: "Dragane, zar te nije sramota?" i spušta slušalicu. Sedela sam pored njega. Slušala sam razgovor.

Tačno dve nedelje ranije, na Marijinom rođendanu, u noći između 22. i 23. septembra, jedan dan pred izbore, čestitao je Slobodanu pobedu na izborima za predsednika. Gledali smo ga sa lakim prebacivanjem, i Slobodan i Marija i ja i svi koji su bili oko nas. Stvarno je preterao. Izbori su tek prekosutra, a treba da sačekamo i izborne rezultate. "Kakve rezultate", branio se Dragan, "Znamo rezultate, čestitam Slobodane."

Tada nije bio ljut. Šta li ga je u međuvremenu naljutilo? Nije ništa pomenuo. Nije se ništa promenilo u našim odnosima, osim detalja da Slobodan više nije predsednik. Ali valjda taj detalj nije od nekog značaja kada se radi o drugovima. Ali, bio je. Shvatili smo to 7. oktobra. Nikad ga više nismo ni čuli ni videli.

SEDMOG oktobra je naš sin sa Milicom i malim Markom otišao iz Beograda. Zgranut, ogorčen događajima u Srbiji - izdajom i agresijom, želeo je da ode na kraj sveta. Rekao je da se više neće nikad vratiti. Markova imovina u Požarevcu nije više postojala. Sve je opljačkano, razvaljeno i razneseno.

Koštuničino obećanje Slobodanu 6. oktobra da će se obavestiti je donekle podrazumevalo i da će bar nešto ispraviti. Nismo znali da li se obavestio, ali ispravljeno nije ništa.

Marija je odmah odlučila da proda "Košavu". Međutim, taj posao je poverila pogrešnim ljudima. Da su pogrešni, saznala je tek kad je bilo kasno. Opljačkali su je.