Mitević cinkari Slobu i Miru

Mira Marković

nedelja, 28. 04. 2019. u 18:33

Митевић цинкари Слобу и Миру

Dušan Mitević

Slavoljub Đukić je u jednom intervjuu izjavio da je za knjigu koju je pisao o bračnom paru Milošević-Marković podatke dobio od svog prijatelja Duška Mitevića koji je bio blizak sa njima

ZA vreme tromesečnih demonstracija čuli smo da je izašla knjiga novinara Slavoljuba Đukića o nama. O Slobodanu i meni, i da je bila neprijateljski napisana. Tada nam je neko rekao da to nije prva njegova takva knjiga. Da je on i ranije pisao o nama ružno, a i neistinito. Do tada to nismo znali, a i da jesmo... O nama, a naročito o Slobodanu, pisalo se od početka devedesetih godina u opozicionoj štampi neprijateljski - sve ružno, sve netačno. Slobodan te novine nikada nije čitao. Ja jesam ponekad. Naročito na početku, a posle sam odustala.

U našoj državi nije postojao način da se ljudi, pa ni šef države, zaštite od kleveta i laži. Opozicioni mediji su i finansirani iz inostranstva sa tim zadatkom kao jedinim. Još jedna ili tri knjige na takav način napisane - spadalo je to u duhovni i moralni ambijent koji je bio rasprostranjen u Srbiji tih godina kao zarazna bolest.

Pa ni tu knjigu nismo videli, niti smo se za nju interesovali. Pomenuo ju je neko od prijatelja u kući kratko i prelazilo se na razgovor o drugim temama.

PROČITALA sam odlomak te knjige u NIN-u... On opisuje naš lični život iako nas nikada nije ni video ni upoznao, a nismo živeli pet vekova ranije pa da se obaveštava putem dokumenta i na druge složene i teške načine. Bili smo savremenici, iz iste zemlje i iz istog grada. Skupljao je, dakle, informacije o nama s konca i konopca i sklapao knjigu. Ko zna ko mu ih je davao, uglavnom, pretpostavljala sam, ljudi koji nas sami nisu bliže znali ili su prosto bili politički protivnici.

Ali onaj detalj koji je skrenuo moju pažnju u tom tekstu je bio da se moja radna soba nalazi na samo dva--tri koraka daleko od spavaće sobe u rezidenciji u Užičkoj 16. I to je bilo tačno. Ali otkud je on to mogao da zna. Skrenula sam na to Slobodanu pažnju. Samo na taj detalj, o celini teksta u NIN-u nisam mu ništa govorila. Od naših mnogobrojnih drugova, gostiju, prijatelja niko nije dolazio na sprat. Samo deca, tri lekara i osoblje rezidencije. Sve ostale smo primali u prizemlju, bilo je dovoljno prostora.

DUŠKO Mitević je za vreme tih demonstracija često dolazio kod nas, doduše, kao i uvek, osim za vreme one pauze posle njegove smene sa televizije 1991. godine. Uostalom, i ta pauza je kratko trajala.

Jednom prilikom pomenuo je tu knjigu Slavoljuba Đukića kao nešto ružno, nečasno, nedostojno novinara koji je ranijih godina imao bolju reputaciju. Slobodan ga pita:

"Šta misliš, Duško, ko je mogao da mu da informacije o nama za tu knjigu?"

Duško se malo zamislio pa kaže: "Bogoljub Karić."

Slobodan kaže: "Ne verujem. Nema Bogoljub oči za takve detalje koje mi je Mira navela da je pročitala u odeljku objavljenom u NIN-u."

"Nikad ne znaš", kaže Duško, "ja mislim da je ipak on."

"Ali to o radnoj sobi do spavaće sobe je podatak koji za Bogoljuba ne znači ništa. Mada on nikada nije ni bio kod nas na spratu. Nema pojma kako izgleda", kaže Slobodan.

Duško sleže ramenima. Pa onda kaže:

"Neko od osoblja, možda neki lekar..."

I Slobodan sleže ramenima.

KASNIJE, ja sam se setila - Duško, Duško je bio jedini na spratu kad sam jednom bila bolesna. Ležala sam u spavaćoj sobi, on je došao da me obiđe, a onda sam prešla u radnu sobu i tu sedela sa njim čitave večeri. Neće valjda biti da je Duško?!

Ali ubrzo je do nas dopro prvi, pa drugi glas da je podatke za knjigu Đukiću dao Duško Mitević, da je čak možda napisao knjigu. Nisam sa tom sumnjom mogla da budem dugo a da je ne saopštim Dušku.

Dogovorila sam se sa nekoliko drugova sa kojima smo se družili zajedno i Duško i mi, da jedno popodne dođu u Direkciju JUL-a i pozvala sam, razume se, i njega, Duška. Nisam nikome rekla zašto ih zovem. "Svratite na kafu", to sam rekla.

Već je uveliko odmicao dan kad su stigli. Svi su bili lepo raspoloženi. Zoran Todorović, sekretar Direkcije JUL-a, Hadži Dragan Antić, generalni direktor Izdavačko--novinske kuće "Politika", Veljko Knežević, ambasador Jugoslavije u Hrvatskoj, Olga i Milan Milutinović i Dojčilo Maslovarić, član Direkcije JUL-a. Veljka Kneževića sam pozvala zato što je bio direktor hrvatske televizije u socijalističkoj Hrvatskoj kada je i Duško radio na beogradskoj televiziji pa su se tako znali dobro i, nadam se, poštovali. Dojčila Maslovarića ne znam zašto sam pozvala. Družila sam se sa njim tih godina.

POSLE prvih desetak minuta o vremenu i kako je ko, ja sam rekla Dušku da je podatke za knjigu Slavoljuba Đukića dao on. Rekla sam da sam zapanjena - u našoj kući je takoreći bio svakodnevno, putovao je sa mnom po svetu mnogo puta, hiljadu puta je večerao i ručao u Dubašnici i Karađorđevu, i sve to vreme klevetao nas kod čoveka koji je poznat po svom neprijateljskom odnosu prema Slobodanovoj politici i njemu lično. I rekla sam da to govorim pred zajedničkim drugovima i prijateljima, neka svi čuju šta sam mu rekla i neka i on i oni čuju i znaju da ja u to verujem.

Duško se silno potresao, pobledeo je, rekao je da je on srčani bolesnik, da to što čuje može da ga ubije, ustao je, govorio je stojeći, lice mu je odjednom postalo potpuno crveno, hvatao se za grlo i grudi, polazi prema vratima govoreći da je on moj jedini prijatelj, da su svi ostali izdajnici i kukavice ili će to biti, da ću ostati bez njih kad-

-tad, i da će on biti uvek tu za mene, dva kilometra između naših kuća... I otišao je posrćući.

Eto, to je bilo sve. Otišao je iz mog života, iz našeg života, a uskoro i iz zemlje. Bar politički i finansijski. U Budimpešti je imao kancelariju, tamo je nastavio da radi - pa, za koga nego za Amerikance, za koje je radio bar deceniju unazad.

NE ZNAM da li su svi za stolom bili uvereni u ono u šta sam im rekla da sam bila uverena ja. To jest, znam da Zoran Todorović i Hadži Dragan Antić jesu. Valjda su bili i ostali. Govorili su o tome manje-više i pred Duškom. Doduše, Milan Milutinović je najviše "cvileo" kako demonstranti "igraju kao Indijanci ispred njegove kuće i urliču ispred njegovog prozora". To ga je potreslo više, čak i te večeri, nego prilično izvesna, gotovo nesumnjiva činjenica da je naš zajednički drug bio cinkaroš. I da ovoga puta nije morao da radi po nalogu Amerikanaca, kao što je po njihovom nalogu agitovao i uspeo u agitaciji za Milana Panića svojevremeno. Ovog puta je radio po nalogu svoje nemoralne ličnosti.

Nekoliko godina kasnije teško se razboleo i teško umro u Beogradu. Nije stigao da me vidi baš ostavljenu od svih i da jedini ostane uz mene kad mi se to desi.

SUTRA: Državna bezbednost "lepa kao lutka"

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije