Tijanić veliki čovek malog srca

Mira Marković

četvrtak, 25. 04. 2019. u 19:32

Тијанић велики човек малог срца

Mirjana Marković / Foto Dokumentacija "Novosti"

Na ideju da Aleksandar Tijanić bude ministar za informisanje došli smo, zajedno Duško Mitević, Bogoljub Karić i ja. Ili sam bar ja mislila da je tako bilo. Tijanić se rugao svim pojavama i svim ljudima

DVA dana posle mog dolaska iz Indije, usred demonstracija, došli su kod mene Duško Mitević i Aleksandar Tijanić. Bilo je veče, bila sam sama. Sedajući, još u stvari nije ni dotakao stolicu, Tijanić je, sa svojim gotovo poslovičnim cinizmom, rekao nešto o nesposobnosti Vlade u vezi sa demonstracijama. Ali i sa očekivanjem da ću podeliti njegovo mišljenje. I sve to - spuštanje na stolicu, potcenjivanje Vlade, očekivanje moje saglasnosti u izrazu lica, u očima, sve je nekako trajalo nekoliko sekundi.

Nije još stigao da sedne kad sam ga prekinula i razočarala: "Ne računajte na moju saglasnost. Uostalom, vi ste Vlada... Ni većeg čoveka ni manjeg srca."

I, zaista, Tijanić je već neko vreme bio ministar za informisanje u vladi Mirka Marjanovića.

NA TU IDEJU došli smo nekako zajedno Duško Mitević, Bogoljub Karić i ja. Ili sam bar ja mislila da je tako bilo. Da smo na tu ideju došli sve troje - spontano i u isto vreme.

A došli smo na tu ideju zato što smo u susretima sa Tijanićem uvek slušali o nedostacima politike informisanja. U početku sam to slušala samo ja, ja sam ga prva upoznala i sretala sam se sa njim mnogo ranije od Duška i Karića. Kasnije sam ga i upoznala sa njima.

TI RAZGOVORI, pretpostavljam, bili su slični, bar na početku, onima koje je vodio sa mnom.

A u njima je nekako dominirala Tijanićeva kritičnost, ili da budem preciznija - Tijanićev kriticizam. On je sve video u tekućoj politici, ali nekako i u stvarnosti uopšte, kroz nedostatke koje je nabrajao i analizirao. Retko sam ga čula da je o nečemu ili o nekome govorio pozitivno, pogotovo lepo. Prosto, bio je napravljen od takvog materijala.

Rugao se svim pojavama i svim ljudima. Često grubo, ne baš uvek duhovito. To što je bilo duhovito bilo je duhovito na prilično jeftin način.

Ali je istovremeno bio veoma osetljiv čak i na najmanju šalu upućenu na njegov račun. Šalu na svoj račun je smatrao uvredom, a ruganje na svoj račun je smatrao razlogom za fizički obračun, do koga je dolazilo, ali po pravilu, sa slabijim od njega.

PRETPOSTAVLjAM da se u kontaktima sa mnom kontrolisao više nego u kontaktima sa drugim sagovornicima. Bila sam udata za šefa države. Njegov kriticizam, cinizam i uopšte neko cepidlačenje i zakeranje, kako se to u narodu nezgrapno kaže, imali su ipak limite kad je razgovarao sa mnom.

Ali, ako bih ja imala bilo kakvu primedbu političke ili personalne prirode u vezi sa političkim ljudima, on bi se malo više opustio, brzo bi me doživeo kao istomišljenika šire prirode. I, tako, godinama ...

Pretpostavljala sam, u stvari, znala sam, da je ta njegova osobina više dolazila do izražaja u razgovorima sa Karićem i Mitevićem i mislim da se neizbežno odrazila na uređivanje Karićeve televizije. On je uspeo da nametne Kariću obrazac po kome njegova televizija ne treba da bude samo zabavna, već informativna, što znači i politička. Koliko je toj preorijentaciji doprineo Duško Mitević u vreme kada se ona događala, nisam znala, ali sam nešto kasnije, i ne mnogo kasnije shvatila da je nastojanje u tom smislu - i Mitevićevo i Tijanićevo, bilo obostrano.

ISTOVREMENO, Tijanićeva kritika politike informisanja koju je Vlada vodila bila je jedna od stalnih tema u našim zajedničkim razgovorima. Tijanićeva kritika je bila tako nadahnuta da smo nas troje (Karić, Mitević i ja) došli na ideju da predložimo, pre svega, Slobodanu, a kasnije i Mirku Marjanoviću, da mu se poveri da bude ministar informisanja. Ako vidi šta sve nije dobro i zna kakao bi bilo bolje, pa, eto, neka mu se pruži prilika da to što zna bolje od drugih, primeni. I tako smo jednog dana Karić, Mitević i ja izneli taj predlog Slobodanu. On nije odbio, skoro da ništa nije rekao, prosto nas je zgranuto gledao.

Podsetio nas je na njegovu naklonost i finansijske veze sa Demokratskom strankom dok je bio direktor televizije Politika kao i na to da je postao direktor Karićeve televizije isključivo na moje zalaganje.

Ali eto, ja sam se zalagala, opet sa argumentacijom koja nije bila sasvim bez osnova. Politika informisanja koju Vlada vodi nije, po Tijanićevom mišljenju, dobra, mogla bi da bude bolja, mogla bi da bude odlična. Samo kad bi... Šta? Kad bi on, na primer, bio ministar za informisanje. Nije to rekao on. To je proizilazilo iz onoga što je on govorio. A rekla sam ja.

SLOBODAN je obećao da će razgovarati sa predsednikom Vlade Mirkom Marjanovićem. Ne znam kako je taj razgovor tekao, ali pouzdano znam da je Mirko Marjanović taj predlog prihvatio samo zato što je došao od Slobodana. Imao je loše mišljenje o Tijaniću, a nije verovao da je Slobodan imao bolje.

I tako, Tijanić je postao ministar. I bio je nezadovoljan od prvog dana. Žalio mi se na sve - ne zove ga predsednik na konsultacije koje ima svakog ponedeljka, nema posebnu zgradu, ministri nisu baš neki, Kanazir, ministar za nauku, jedva da razume svoj posao ....

Nastojala sam da mu objasnim da uopšte nije u pravu. Da predsednik na redovne konsultacije ponedeljkom zove potpredsednike Vlade a ne ministre. Da zasebnu zgradu ima samo Ministarstvo unutrašnjih poslova. Da znam mnoge ministre kao obrazovane i pametne ljude. Da je Dušan Kanazir, ministar za nauku, bio dugogodišnji predsednik Srpske akademije nauka, svetski priznat naučnik i jedan od najistaknutijih intelektualaca u našoj zemlji. Nisam htela da mu kažem da on, Tijanić, ima završenu srednju školu i započete, a nezavršene studije na Fakultetu političkih nauka.

On me je molio da pitam Mirka Marjanovića da li bi hteo da se nađemo zajedno nas dvoje sa njim.

I NAŠLI smo se u kancelariji predsednika, gde je Tijanić izneo svoje primedbe u vidu obazrivo saopštenog mišljenja. A dobio je skoro identične odgovore onima koje je čuo nešto ranije nasamo od mene.

Oboje, i Mirko Marjanović i ja smo mu sugerisali da bude aktivan u svom poslu, bez obzira na primedbe koje ima, pogotovo zato što su one neosnovane.

A ja sam mu nasamo rekla da on, takoreći, uopšte i nije aktivan, da ne funkcioniše, da nije održao nijednu konferenciju za štampu, da mu za to nisu potrebne posebna zgrada i konsultacije ponedeljkom koje predsednik ima sa potpredsednicima Vlade.

Rekao je da on to sve ima u vidu, naravno da sam ja u pravu i u krajnjoj liniji slažemo se. Tako smo nekako okončali razgovor kada smo ostali sami.

Posle nekoliko dana ja sam otišla u Indiju.

A u Beogradu su počele demonstracije.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije