PREGOVARAČKA pozicija Srbije u Dejtonu je bila nešto lošija nego u vreme kada je bio aktuelan Vens-Ovenov plan, koji je Skupština Republike Srpske odbila. Tada su Srbi imali kontrolu nad sedamdeset odsto teritorije Bosne i Hercegovine. Sada su tu prednost izgubili, a hrvatska ofanziva na zapadnoj teritoriji Republike Srpske bila je veoma energična. Posle "Oluje" i pada Republike Srpske Krajine oni su se osećali veoma nadmoćno.

Na pregovorima u Dejtonu raspoloženje je ipak bilo da se podela Bosne i Hercegovine izvede na principu pedeset jedan odsto za Muslimansko-hrvatsku federaciju i četrdeset devet odsto za Republiku Srpsku. Time bi ne samo bila priznata Republika Srpska, već bi joj pripala i teritorija za koju u Dejtonu nije imala osnova. I bio bi okončan rat.

Međutim Izetbegović je na samom kraju pregovora obavestio Amerikance da neće potpisati takav sporazum. Poslednjeg pregovaračkog dana, 21. novembra, ili preciznije u poslednjih nekoliko sati, pred odlazak iz Dejtona koji je trebalo da se završi krahom, Slobodan je u ranu zoru, u šest sati ujutro, otišao kod Tuđmana sa predlogom da njih dvojica potpišu sporazum i da zajedno ubede Izetbegovića da odustane od svoje odluke, odnosno da potpiše sporazum. I uradili su to u toku prepodneva. Izetbegović je konačno pristao. Sporazum je potpisan.

BILO je to 21. novembra, na dan Svetog arhanđela. To je bila slava Slobodanovog oca. Slobodan se toga setio tog dana i rekao mi je dok smo razgovarali telefonom ujutru: "Mir je sklopljen. I na moju slavu."

To je značilo da se okončava rat u Bosni.

Torvald Stoltenberg, kopredsedavajući Konferencije o Jugoslaviji, posle Konferencije u Dejtonu, 12. decembra u Oslu izjavio je: "Predsednik Milošević je odigrao ključnu ulogu u mirovnom procesu u prethodnoj Jugoslaviji.

Sporazum u Dejtonu je finalizovan Mirovnim sporazumom u Parizu, 14. decembra, koji su potpisali Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović. U statusu svedoka su ga takođe potpisali predsednik SAD Bil Klinton, premijer Rusije Viktor Černomirdin, nemački kancelar Helmut Kol, predsednik Francuske Žak Širak, premijer Velike Britanije Džon Mejdžor i predstavnik Evropske unije Felipe Gonzales.

MIR u Bosni, postignut dogovorom u Dejtonu, definitivno je potvrđen bilateralnim susretima srpske i hrvatske strane u Atini 7. avgusta 1996. godine, a srpske i muslimanske strane 3. oktobra u Parizu.

U noći između 20. i 21. novembra, pred završetak pregovora u Dejtonu, proneo se Beogradom glas da do sporazuma neće doći i da se pregovarači vraćaju kućama neobavljenog posla. Te noći su me Aleksandar Tijanić i Vuk Drašković, svako za sebe i odvojeno, razume se, zvali po sto puta da me mole da utičem na predsednika da učini sve da pregovori ne propadnu. Kao da to nije bio njegov zadatak tamo, nego je trebalo da ga Tijanić iz Beograda na to podseti. Pošto se nijednom nisam do kraja razbudila za vreme tih telefonskih razgovora, ili mi se bar tako činilo, verovatno sam im "obećavala" da ću mu svakako preneti poruku kad ga čujem ..... Šta da mu prenesem? "Moli te Vuk Drašković da se potrudiš ......" Pitao bi me da li sam luda, šta mi je.

ZNALA sam da me neće ni zvati u toku noći. Znao je da spavam, a verovatno nije ni imao vremena. Javio se sutradan, kad je sve bilo srećno okončano i kad je kretao za Beograd.

Sa Slobodanom sam se čula jednom ili dva puta dnevno. Vremenska razlika je bila velika, on je celog dana bio veoma zauzet. U Beogradu je bio dan kada je u Dejtonu bila noć. Pa smo tako malo teže nalazili vreme da se čujemo, nisam ga nikad pitala kako tamo teku pregovori. Znala sam da su svi razgovori kontrolisani i veoma sam vodila računa o tome. On se interesovao šta radim, kako smo deca i ja. Nikakvom političkom temom se nismo bavili. Ne bismo i da je bio na moru, na plaži, a ne na najkrupnijem svetskom događaju na kraju 1995.

SUDBINA rata i mira u Bosni nije zavisila samo od ponašanja Srba u tom ratu. U njemu su učestvovali i muslimani i Hrvati. Ma koliko da su njihovi lideri bili nedokazani i sujetni, ako je međunarodna zajednica bila zaista zainteresovana da zaustavi rat u Bosni, mogla je to, odnosno trebalo je da je mogla. Od 1992. do 1995. godine tim ratom su se bavili Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, Savet ministara Evropske zajednice, Američki kongres i Senat, Organizacija islamskih zemalja, Generalna skupština UN, OEBS, predsednici država i vlada najmoćnijih zemalja na svetu ......

Svi oni zajedno nisu mogli da zaustave rat i da, prema tome, budu krivi za njegovo trajanje i razbuktavanje, ali se krivica pripisivala za odsustvo sposobnosti za zaustavljanje rata samo maloj Srbiji. Koja je uz to mogla da ima eventualno uticaj samo na jednu stranu u ratu. Jer i kad bi ta jedna strana bila kooperativna pod uticajem Srbije, njena kooperativnost ne bi bila dovoljna za zaustavljanje rata.

DRUGE dve učesnice u njemu su takođe bile nekooperativne, a na njih je uticaj imala međunarodna zajednica. Zar nesumnjivi uticaj cele međunarodne zajednice, na čelu sa Ujedinjenim nacijama i SAD na muslimane i Hrvate (i u krajnjoj liniji i na Srbe), u Bosni nije bio moćnije sredstvo za zaustavljanje rata od eventualnog uticaja male Srbije na samo jednu stranu. Međunarodna zajednica je od Srbije očekivala odgovornost za koju je sama bila nadležna, a koju nije uspela da ima. Ili, nije htela.

U prilog toj sumnji nalazi se podatak o razgovoru koji je u Parizu povodom potpisivanja Mirovnog sporazuma decembra 1995. godine vodio Klinton sa Slobodanom Miloševićem u prisustvu Momira Bulatovića i Milana Milutinovića. Tom prilikom je predsednik SAD rekao da je važnije kako su neki događaji predstavljeni u medijima od toga kako su se stvarno dogodili. Sugerirao je kao rešenje da Jugoslavija, odnosno Srbija, poprave sliku o sebi u medijima. "Naterajte me da vam verujem", to je po njemu trebalo da bude način koji oslobađa Srbiju odgovornosti i krivice koje joj se nepravedno pripisuju.

A da je podrška Srbima u Bosni bila samo naveden, a ne i stvarni razlog za sankcije, pokazaće sledeća godina.