ZA vreme demonstracija SPO-a marta meseca 1991. godine delegacija demonstranata je tražila prijem u Skupštini Srbije i zahtevala da se smene direktor i glavni urednik "Politike" i direktor Televizije. Direktor i glavni urednik "Politike" je bio Žika Minović, a direktor Televizije je bio Duško Mitević.

Posle su od zahteva za smenu direktora i glavnog urednika "Politike" odustali.

Za vreme tih demonstracija direktor i glavni urednik "Politike", Žika Minović, jedna od najaktivnijih ličnosti u događajima pre Osme sednice, za vreme sednice i posle, koji je kao takav i postao direktor i glavni urednik "Politike", bio je pasivan, izgledao je kao da je kooperativan sa tim događajem. Verovatno je SPO zbog te kooperativnosti odustao od zahteva za njegovu smenu.

Ta kooperativnost je bila svima u rukovodstvu države i SPS-a vidljiva i mnogi su prebacivali Slobodanu zato što je Minović i dalje na funkciji na kojoj se nalazio. Blagonaklon odnos Žike Minovića prema aktivnostima SPO-a za koje se već znalo da su organizovane izvan Srbije i Jugoslavije, doživljen je kao opravdan razlog da mu više ne bude poveren tako značajan politički i nacionalni zadatak kao što je uređivanje glavnih nacionalnih novina.

SLOBODAN ga nije pozvao na razgovor oko njegovog ponašanja, niti ga je pomerio iz "Politike". Vreme je prolazilo. Žika je nastavio da radi svoj posao u "Politici".

Jednog dana, početkom decembra 1992, u zgradi "Politike" davala sam intervju za Radio "Politiku". Glavna urednica Rada Višić me je tada pitala da li bih želela da se vidim sa Minovićem. On je bio u svojoj kancelariji i ona mu je rekla da sam tu. Da, htela sam, naravno.

Obe smo otišle kod njega. Progovorili smo nekoliko konvencionalnih rečenica, onda je ona otišla. Ostali smo sami. On je sedeo prekoputa mene, u velikoj fotelji. Tada mi se činilo da je velika. Možda i nije bila. Činilo mi se veliko i odelo na njemu, naročito rukavi. Odmah sam rekla: "Žiko, pobogu, zašto, šta ti je bilo?....." On se skupio u onom velikom odelu i zavukao je šake u rukave i rekao mi je potišteno: "Uplašio sam se. Eto ti. Uplašio sam se. Kukavica sam. Zameri mi koliko hoćeš." Gledala sam u te rukave u kojima su nestale njegove šake, i kako je sasvim mali u svom odelu i fotelji i bilo mi je žao. Uopšte nisam bila ljuta na njega. Nisam mu ni zamerala.

IZGINUO je oko Osme sednice. Bio je predmet najvećih napada grupe oko Ivana Stambolića i njega lično. Sve je izdržao. Slobodan ga je zvao "čelični Žika". Nismo znali da ćemo pobediti. Naprotiv. Da li je Žika tada potrošio svu hrabrost koju mu je Bog dao ....

"Da li bi Sloba hteo da se vidi sa mnom? Pitaj ga, pa mi javi."

"Hoću", obećala sam. Mada sam verovala da će hteti.

Razgovarali smo zatim dugo. Onda je Rada došla po mene. Rastali smo se toplo, kao nekad.

Slobodan se složio da se vide. Pozvala sam ga da dođe kod nas jedno popodne. Došao je i doneo mi neku malu romantičnu sliku, plavičaste boje. Došao je malo ranije. Slobodan je malo kasnio. Bili smo sami neko vreme. To se pokazalo kao dobro. Imao je veliku tremu pred susret sa Slobodanom, ali mora da mu je pao kamen sa srca čim je video Slobodana kako ulazi i ide prema njemu sa onim poznatim srdačnim, širokim, dobrim osmehom sa kojim je uvek dočekivao ljude u našoj kući.

"Gde si, čelični Žiko?"

Pokazala sam mu plavičastu sliku. A onda smo dugo razgovarali o prilikama u Srbiji, o svemu kao i pre. I to je bilo sve. Žika je nastavio svoj direktorski i urednički posao za koji je Slobodan imao sve razloge da se pita da li će na njemu biti odgovoran kao što je bio pre nego što se uplašio. I kada će se sledeći put uplašiti ponovo.

Posle nekog vremena je prestao da bude glavni urednik "Politike", ali je, uprkos neizvesnosti u pogledu njegovog straha, ostao da i dalje bude direktor "Politike" još nekoliko godina. Do sledećeg napada straha.

ZA VREME studentskog protesta 1992. godine Slobodan Unković, koji je tada bio predsednik Skupštine Srbije, odjednom je sebe doživeo kao nekadašnjeg rektora, koji po prirodi stvari treba da, u najmanju ruku, ima razumevanja za studente, ako ne i da ih podrži. Taj miks dve uloge - nekadašnjeg rektora i tekućeg predsednika Skupštine, manifestovao se kao njegov izlazak pred pobunjene studente sa šalom na ustima, koji je nosio zbog "nazeba i kijavice", pa je govorio nejasno, mumlajući, ali se moglo razabrati njegovo tolerantno - profesorsko razumevanje za studente. Kada je protest studenata okončan, a na vanrednim izborima opet pobedili Slobodan i SPS, formirana je nova Skupština i bio je izabran novi predsednik Skupštine. Unković nije imao aktivnu partijsku i političku funkciju, osim što je bio član Glavnog odbora SPS-a i, naravno, radio je na svom fakultetu kao profesor. Dobro sam ga znala i znala sam koliko mu je politika nedostajala.

Posle tog događaja sa studentima nije nam se javljao iako smo bili i porodično bliski. Shvatila sam da se prosto nije usudio jer bi naišao na naše oštro prebacivanje. I sa razlogom.

U onim danima pred Osmu sednicu, na samoj sednici i posle nje, povodom politike u vezi sa Kosovom, nije se čuo. Ali, odmah po njenom okončanju, izabran je za rektora kao kandidat pobedničke politike. Bio je to dva mandata. Kao predsednik Skupštine Srbije primio je delegaciju SPO-a koja je zahtevala smenjivanje direktora "Politike" i Televizije i prihvatio njihove zahteve. Doduše, uradio je to u dogovoru sa vrhom u državi, ali da je stav državnog vrha bio da se njihovi zahtevi odbiju, Unković bi nastojao da izbegne da ih on o tome obavesti. Iduće godine je "vaskrsnuo" kao rektor, ali se nije odrekao predsedničke funkcije u Skupštini.

On je to savršeno dobro znao i zato se nije javljao mesecima. Kad sam jednom srela na Terazijama njegovu Ljilju pitala sam je zašto mi se moj drug Sloba tako dugo ne javlja. I ona je znala zašto, ali, naravno, nije to pokazala. Javio se već to popodne, srećan i egzaltiran. Znao je da kad uspostavi kontakt sa nama vratiće se u politiku, u vlast.

Nije da mu nisam rekla ono što sam sada napisala. Ali nije se ni on branio preenergično. On je prosto takav. Neherojski lik.

Ali kada se bude 1994. godine formirala nova Vlada, on će biti ministar za nauku i njen potpredsednik.

Nije Unković imao sposobnost da zaštiti svoju nelojalnost. Sposobnost da pređe preko nelojalnosti svojih saradnika i drugova je imao Slobodan. Imali smo je oboje.