Vuk i Mira kao brat i sestra

Mira Marković

sreda, 17. 04. 2019. u 18:14

Вук и Мира као брат и сестра

Slobodan i Mira 1978. na Plitvicama Foto Dokumentacija "Novosti"

Vuk Drašković se u stvari i ponašao i osećao ambivalentno. Njemu se, pogotovo kada je razgovarao sa mnom, dopadala Slobodanova politika i njegova ličnost. To sam lepo videla.

NEPOSREDNO pošto je uhapšen, Vuk Drašković mi je preko upravnika zatvora poslao pismo u kome je molio pomoć, direktno za ženu i indirektno za sebe. Ja sam to pismo pokazala Slobodanu. On me je pitao šta mislim. Mislila sam da ih treba pustiti na slobodu. I Slobodan je doneo odluku o aboliciji.

Kada su izašli iz zatvora Vukova žena je izjavila da ona pomoć nikada ne bi tražila i da je njen muž pogrešio što je to učinio. Ali pomoć koja je stigla nije odbila. Naprotiv. Požurila je na slobodu, što je, naravno, normalno. Samo nije bilo moralno da se tako stečenoj slobodi ruga.

Sam Drašković mi je poslao još jedno pismo, po istom čoveku, sa molbom da se vidimo da bi mi se zahvalio. Obećala sam da ću to učiniti posle godišnjih odmora, krajem leta. Razume se, uz Slobodanovu saglasnost.

I ZAISTA, kada smo se vratili u Beograd, krajem leta, poslala sam mu poruku da se jedne veoma kasne večeri nađemo u Privrednoj komori Srbije. Njen predsednik je tada bio Vlajko Stojiljković, moj i Slobodanov dobar drug. On je organizovao da te noći u zgradi, osim njega i devojke koja nas je poslužila kafom, ne bude niko drugi.

Ja sam došla prva, čekala sam ga u maloj sali za sednice. Bio je srdačan, prijatan. Ni traga od one ogromne kose i brade, izbečenih očiju i histeričnih pokreta iz 9. marta 1991. Razgovarali smo dugo, do kasno u noć. On mi se, pre svega, zahvalio. A onda smo pričali o političkim temama. Kako ih vidi on, kako ih vidim ja. On je bio opširan, ja sam bila kratka. On je svoje mišljenje izlagao i obrazlagao, kako je vreme prolazilo, sve više epski, folklorno, kao u narodnim pesmama. Bio mi je zanimljiv taj rečnik i način mišljenja. Te večeri. Slušala sam ga pažljivo i on je bio zadovoljan mojom pažnjom. Nisam, naravno, znala kakav sam ja utisak ostavila na njega, ali mi se činilo da je razgovor tekao lako i gotovo prijateljski.

NASTAVIĆEMO da se viđamo narednih godinu i po dana na istom mestu i uvek kasno u noć. U početku smo samo pili kafu, a kasnije smo zajedno večerali. Mene je vremenom njegov epski pristup događajima u društvu na samom kraju dvadesetog veka počinjao malo da zamara. Ali sigurna sam da to nisam pokazala. Posle nekoliko susreta, on mi je prebacio da dok on govori ja zevam. Zaista, izgleda da je bilo tako. Ali ja sam mislila da je to bilo zbog kasnih noćnih sati, a ne zbog toga što mi je on bio dosadan. I uveravala sam ga da je tako.

Predložio mi je da kad šaljemo poruke jedno drugom pejdžerom potpisujemo se - on kao "brat", ja kao "sestra". I da to bude šifra za eventualne telefonske pozive. I, kada sam ga jednom prilikom zvala telefonom, a sekretarica me pitala ko sam, ja sam po dogovoru rekla - sestra. Sekretarica je pitala: "Koja sestra?" Nisam znala da ima više sestara. Rekla sam da mu prenese prosto - sestra. I on je odmah znao da sam ja. Prebacila sam mu da me nije upozorio na broj sestara koje ima, ali je on tvrdio da je ovakva formulacija dovoljna. Ponekad ću tako dobijati i pisma od njega potpisana sa "brat".

ZA NAŠE susrete nije znao niko osim Slobodana i Vlajka Stojiljkovića. Slobodana sam upoznavala sa našim razgovorima već te noći ako je bio budan, ili sutradan. Nešto od tih razgovora su bile i prijateljske poruke za njega.

Jednog dana, idućeg proleća, vraćala sam se kući i ulazeći u dvorište videla sam Slobodana kako sedi ispred kuće i čula ga kako telefonom razgovara sa Vukom, tražio je mene, Slobodan se javio, pa su tako razgovarali prvi put. Kada sam ulazila u dvorište čula sam Slobodana kako mu kaže: "Mira kaže da ste vrlo prijatan sagovornik." A on odande, zadovoljan tom ocenom i samim razgovorom, odnosno, činjenicom da se tako jednostavno i lako čuo sa Slobodanom, poziva nas na večeru, njegova žena, tvrdi on, ume lepo da kuva.

NEPOSREDNO posle našeg prvog susreta bio je neki manji miting SPO-a u nekom mestu u unutrašnjosti na kome je on govorio, sastav uobičajen vizuelno. Ali kada je trebalo da bude uobičajen i verbalno, došlo je do promene. Kada je neko iz mase pomenuo Slobodanovo ime i kada su počeli prvi urlici u vidu pretnji i kletvi, Drašković ih je prekinuo i na iznenađenje svih pristunih rekao: "Ne tako. On je naš domaćin." Njegovi su disciplinovano zaćutali, ali potpuno zbunjeni.

A sam Vuk me je ujutro zvao i pitao me da li sam prethodne večeri gledala vesti i da li sam videla šta je rekao. Da, videla sam, kazala sam.

DRAŠKOVIĆ se u stvari i ponašao i osećao ambivalentno. Njemu se, pogotovo kada je razgovarao sa mnom, dopadala Slobodanova politika i njegova ličnost. To sam lepo videla. Ali je u kontaktu sa svojim sagovornicima izvan zemlje, sa Zapada, najpre morao da se slaže sa njima, a onda je i ubedio sebe da se slaže sa njima. Te dve saglasnosti su bile potpuno protivurečne, savršeno inkompatibilne. Ne znam kako se snalazio sa njima.

I ne znam kako bi se stvari odvijale dalje, uprkos protivurečnih saglasnosti koje su oblikovale njegovu ličnost, da nije bilo jedne hladne snežne noći, dok je Slobodan bio u Dejtonu. Bio je ponedeljak, ujutru, pozvao me je telefonom rano i predložio mi da se vidimo te večeri na uobičajenom mestu. Ja sam rekla da ne mogu.

IMALA sam, zaista, neku obavezu te večeri, a i nisam želela da se vidim sa njim kad Slobodan nije tu i bez dogovora sa njim. On je, međutim, veoma insistirao. Ja sam odbijala i odbijala. Ali je on onda rekao da ako ne dođem on će do podne organizovati velike demonstracije u centru grada. Mislila sam da nemam izbora i prihvatila sam da se vidimo.

Ali sam mu uveče, kad smo se sreli, rekla da je to ucena. On se srdačno smejao i rekao mi da je, naravno, ucena. "A vi ste se pokazali kao sasvim naivna osoba. Kako sam mogao da sakupim ljude u velikom broju za samo nekoliko sati u jednom danu i po takvoj hladnoći."

Moja naivnost mu je bila simpatična. Ali se nije nadao da ću se ja naljutiti i da više neću želeti da se viđam sa njim. I nisam se sa njim videla naredne četiri godine. Sledeći put biće to za vreme bombardovanja.

A sa Slobodanom će se on videti prvi put tri godine kasnije, posle tog poslednjeg susreta sa mnom.

(SUTRA: Milošević kuva kafu novinarima "studenta")

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

Nikola P.

18.04.2019. 09:43

Pa znao je VUK odakle dolazi problem. Znao je da je Mira alfa i omega svih naloga za ubistva i hapšenja pa je pismo uputio na pravu adresu.