U početku je glavni pritisak na Srbiju bio preko političkih partija koje su neke zapadne vlade finansirale, u priličnoj meri organizovale i u svakom smislu instruirale na koji način da svojom aktivnošću destabilizuju vlast u Srbiji.

Ta destabilizacija preko ovih partija, koje su se identifikovale kao opozicione, odvijala se preko sredstava informisanja koja su finansirana izvan zemlje i preko uličnih nereda i demonstracija.

Što se medija tiče, njih na samom početku devedesetih godina nije bilo naročito mnogo, nekoliko dnevnih i periodičnih listova i nekoliko televizija.

Najuticajniji i najpopularniji je bio nedeljnik Srpskog pokreta obnove "Srpska reč", čiji je glavni urednik bila žena predsednika partije, zatim Radio "B92" i TV "Studio B". Kasnije će se broj dnevne i periodične štampe opozicione orijentacije povećavati. U opozicione će se transformisati neke do tada neopozicione novine, kao na primer "NIN", ali će se pojaviti i veliki broj novih dnevnih i nedeljnih novina ("Vreme", "Danas" ...).

MEDIJSKA mreža, i kada je reč o štampi i kada je reč o elektronskim medijima, širiće se na unutrašnjost. Do kraja decenije, prema izveštaju Saveznog ministarstva za informisanje, u Srbiji će preko devedeset odsto medija biti u rukama opozicije.

Njihov zadatak uglavnom nije imao politički karakter. Bar ne onaj politički karakter kojim opoziciona sredstva informisanja treba da se oglašavaju kritički prema ekonomskoj, socijalnoj, kulturnoj, nacionalnoj i svakoj drugoj politici vlasti. Trebalo bi, pri tom, da tu kritiku prate i odgovarajući predlozi kako da se postojeće slabosti otklone, nuđenjem drugih, boljih rešenja.

Ali, opozicioni mediji u Srbiji su punih deset godina uglavnom imali u programu grubo i uličarsko ruganje zvaničnoj politici i lično vređanje njenih predstavnika. Da li su takav zadatak dobili od svojih finansijera i instruktora ili za ozbiljniji, onaj pravi opozicioni pristup nisu bili sposobni, nije se moglo znati, a nije bilo ni najvažnije.

I TAKAV način donosio je rezultate. Naročito kod mladih ljudi koji su, u nedostatku reakcije vlasti na medijsku manipulaciju opozicije, imali na raspolaganju njihovu laku i dostupnu medijsku prisutnost. Osim toga, ti mediji su po svom sadržaju, senzacionalističkom i intrigantskom, bili atraktivni za mlade ljude, koji po svojoj prirodi, i bar većina, nisu skloni složenijem, a naročito opširnijem pristupu u informisanju.

Na radoznalost takve, niske prirode, urednici i novinari ovih medija su računali naročito kada se radi o skromnije obrazovanim slojevima stanovništva. A zatim, nalazili su podršku i kod jednog sloja inteligencije, nacionalističke i desničarske, koja je čak i takvu prizemnu kritiku vlasti, u nedostatku ozbiljne i pametne, doživljavala kao prilog šansama da je zameni neka druga - manje jugoslovenska i sasvim desničarska.

OPOZICIONI mediji su bili prva, konstantna i izdržljiva peta kolona u Srbiji devedesetih godina. Oni su to mogli da budu tako i toliko ne samo zato što su bili ekspozitura moćnih interesa izvan zemlje, već i zato što je vlast dugo, skoro do samog svog kraja, potcenjivala njihovu ulogu u kreiranju raspoloženja javnosti i moguće reakcije javnosti. Da su poluistine, neistine, brutalne laži, demantovane od početka, a uvrede, političke i lične prirode, tretirane u skladu sa zakonom same zemlje, a i po ugledu na praksu drugih, razvijenih zemalja kada je o neistinama i klevetama reč, možda bi uticaj opozicionih medija bio manjeg domašaja, sa manjim rezultatom.

Teško je znati da li bi bilo tako bez pokušaja da bude tako. Ali bez takvih ozbiljnih i kontinuiranih mera (pokušaja) nije se zaista moglo očekivati da će opoziciona sredstva informisanja, neka pravda, sama po sebi, smestiti u korpus zla koje se organizovano nanosilo zemlji i narodu koji odbijaju da svoje interese stave na raspolaganje politici koja te interese u stvari ukida.

DRUGI oblik pritiska na vlast u Srbiji sa ciljem da se destabilizuje, a po mogućstvu i ukine, su bile permanentne demonstracije političkih partija, pojedinačno ili udruženo.

Počelo je demonstracijama SPO koje su održane godinu dana pošto je nova vlast formirana, 9. marta 1991. godine u Beogradu. One su kreirane izvan zemlje, a realizator je bio Vuk Drašković, koji je zbog svoje nacionalističke orijentacije i nacionalističke aktivnosti sa kojima su nadležne službe zapadnih vlada bile upoznate, bio prinuđen da se stavi u njihovu službu, da ne bi snosio odgovornost za širenje nacionalizma i šovinizma, ako bi do pokretanja te odgovornosti došlo, ali i zbog organizovanja paravojnih formacija u Hrvatskoj, četničke i kriminalne prirode.

Ove demonstracije su trajale jedan dan, bile su usmerene na rušenje vlasti, doduše nije bilo jasno da li samo vlasti u Srbiji ili onog što je još od jugoslovenske vlasti 1991. godine formalno funkcionisalo.

ZBOG nereda kojim su nanesene materijalne štete gradu i bila ugrožena bezbednost građana (poginuli su jedan demonstrant i jedan milicioner) Veljko Kadijević, savezni sekretar za narodnu odbranu je doneo odluku da na ulice Beograda izvede jedinice JNA.

Tako su prve demonstracije okončane. A sama stranka i njen predsednik su u narednim godinama nastojali da ih učine kultnim datumom borbe za demokratiju.

Godinu dana posle pada Berlinskog zida i okončanja Hladnog rata, sve zemlje nekadašnjeg socijalizma su uvele demokratiju po obrascu koji je u svom interesu diktirao Zapad. Poslednja je ostala Jugoslavija, odnosno njena istočna polovina. Tamo se ta demokratija razumela kao ograničenje suvereniteta, prvi korak ka njegovom ukidanju, ustupak kolonijalizaciji koja je kucala na vrata planete već tada.

Posle dve godine SPO će pokušati da ponovi demonstracije još jednom, sa manje entuzijazma i sa više agresivnosti prema organima bezbednosti, koji se sami nisu služili nasiljem. Zbog toga će Vuk Drašković biti uhapšen i verovatno bi bili osuđeni i on i njegova žena, kao podstrekivači nemira u kojima su nanesene materijalne štete građanima i gradu i izgubljen život jednog milicionera. Do suđenja nije došlo jer ih je Slobodan na moju molbu abolirao.

(SUTRA: Vuk i Mira kao "brat i sestra")