POČETKOM januara 1946. jugoslovenske vlasti predaju zvaničnom predstavniku Svete stolice u Jugoslaviji, monsinjoru Patriciju Herliju, opsežnu dokumentaciju o kolaboracionističkoj delatnosti monsinjora Stepinca i velikog dela hrvatskog klera s Pavelićevom diktaturom. Ova diplomatska inicijativa imala je cilj da navede Svetu stolicu da nadbiskupa premesti iz Zagreba i da ga postavi na visoko pastirsko mesto u nekoj drugoj državi: potez koji bi omogućio izbegavanje procesa i spasavanje diplomatskih odnosa između Beograda i Vatikana.

O ovom manevru ostalo je sačuvano svedočenje sekretara Komunističke partije Italije Palmira Toljatija 7. novembra 1946. U partijskom listu Unita. Toljati piše da ga je jugoslovenski vođa Tito, obavestio da postoje dokazi o kolaboraciji monsinjora Stepinca s ustašama i nacistima, te da je jugoslovenski vođa o tome odmah obavestio upravnika Apostolskog izaslanstva u Beogradu: posredstvom njega Tito je pozvao Svetu stolicu da povuče Stepinca i da na taj način oslobodi zagrebačkog nadbiskupa inače neminovnog procesa.

MEĐUTIM, Svetoj stolici je bio potreban antikomunistički "mučenik" u ulozi "žrtve" u propagandnoj kampanji, jedan političkosudski slučaj, sposoban da upali fanatizam hrvatskog katolicizma i da stvori poteškoće na unutrašnjem i međunarodnom planu "ateističkom" i "boljševičkom" sistemu nove Titove Jugoslavije. Zbog toga Vatikan potvrđuje ostanak monsinjora Stepinca na dužnosti primasa Hrvatske.

Tako 18. septembra 1946. zagrebačke sudske vlasti izdaju nalog za hapšenje Alojzija Stepinca, optužujući ga za kolaboracionizam i za subverzivnu aktivnost protiv jugoslovenske države.

PROCES zagrebačkom nadbiskupu počinje 30. septembra 1946. na osnovu optužnice koju je potpisao državni tužilac Jakov Blažević. Glavne tačke optužnice na teret optuženog Alojzija Stepinca su sledeće:

1) Podrška koju je nadbiskup pružao nacifašističkim okupatorima i njegova kolaboracija s ustaškom diktaturom od aprila 1941. do aprila 1945. To dokazuju izjave i deklaracije biskupstva u tim godinama, napisi katoličke štampe tog vremena, proustaško delovanje raznih katoličkih organizacija koje je vodio primas Hrvatske, mnoge verske svečanosti održane u prilog režima (kao Svečana misa 10. aprila svake godine u znak proslave nastanka Nezavisne Države Hrvatske);

2) direktna odgovornost nadbiskupa u organizovanju i

provođenju prisilnog "prekrštavanja" srbopravoslavaca Hrvatske i Bosne i Hercegovine koje je obavljano pod pretnjom klanjem;

3) odgovornost monsinjora Stepinca za etničkoverski genocid protiv Srba, Jevreja i Roma, utoliko što je bio apostolski vojni namesnik Ustaških oružanih snaga, to jest poglavar svih kapelana koji su duhovno pomagali ubilačke oružnike;

4) odgovornost zagrebačkog nadbiskupa zato što nije nikada preduzeo nikakve mere protiv tog niza duhovnika koji su se uprljali groznim zločinima, učestvujući lično u ustaškim pokoljima;

5) politička aktivnost monsinjora Stepinca u poslednjoj fazi Pavelićeve diktature u pokušaju da spase pad ustaškog režima, pokušaju koji je kulminirao prikrivanjem u zagrebačkoj nadbiskupiji "Arhiva Ministarstva unutrašnjih poslova Nezavisne Države Hrvatske i Poglavnikove Prefekture";

6) podrška monsinjora Stepinca subverzivnoj aktivnosti "kri-žara" i ustaša Lisaka i Gulina, koji su tajno pripremali ustanak hrvatskih nacionalista.

PRAKTIČNO, optužnica protiv Stepinca - predviđena svim sudskim uređenjima i samim međunarodnim zakonima odnosi se na

"izdaju" i "kolaboracionizam". U stvari, Kraljevina Jugoslavija koju su aprila 1941. napali nacifašisti da bi stvorili tobožnju Nezavisnu Državu Hrvatsku, nije prestala da postoji, utoliko pre što je njena vlada u egzilu nastavila da radi i što su je priznavale sve zemlje uključujući i Vatikan - osim sila Osovine.

U toku rasprave pokazano je na stotine članaka koje je izdala katolička štampa u periodu 1941-1945, članaka koji su otvoreno podržavali ustašku diktaturu, koji su delili ili podsticali verski fanatizam i nepravilne rasne stavove, slavili nacifašizam i poglavnika, tražili sprovođenje prisilnog "prekrštavanja", prećutkivali etničkoverske pokolje koje su u međuvremenu vršili ustaški oružnici i skrivali koncentracione logore i deportaciju Srba, Jevreja i Roma.

SVEDOČENjE SLAVKA KVATERNIKA NA suđenju Stepincu, maršal Slavko Kvaternik, bivši zapovednik Ustaških oružanih snaga je rekao: "Osobno sam napisao monsinjoru Stepincu dva pisma. U jednom sam ga izvijestio o mom odlasku (bjekstvu ) iz zemlje; nisam imao vremena da osobno uzmem oprost od nadbiskupa, a Stepinac mi je odgovorio poželivši mi svako dobro. Poslao sam mu drugo pismo preko Hočevara, pišući mu da treba uraditi sve što je moguće da zbaci Pavelića. Ha kraju moram precizirati da mi je, kada sam proglasio Nezavisnu Državu Hrvatsku 10. travnja 1941, monsinjor Stepinac odmah došao u posjetu iako ga nisam pozvao."

POTOM su reprodukovane i dokumentovane sve zvanične svečanosti koje je proslavljala ustaška diktatura i kojima je prisustvovao lično monsinjor Stepinac. Sve do svečanog dodeljivanja "Velereda" kojim je poglavnik odlikovao nadbiskupa 21. marta 1944, a ovaj ga primio. Zašto ga je primio? Monsinjor Stepinac se branio tezom moranja: "Da sam odbio ovo odličje, desile bi se još strašnije stvari."

Ali malo kasnije, suočen s pitanjem prisilnog "prekrštavanja", optuženi nadbiskup pada u očitu kontradikciju. Stepinac žestoko negira da su ta "prekrštavanja" bila prisilna: "Mi smo na jasan način ustanovili načela prekrštavanja, pravoslavci su bili slobodni i u duhovnom stanju da se prekrste ili ne." Javni tužilac mu vešto replicira:

"Maloprije ste na pitanje zašto niste odbili odlikovanje koje Vam je dao Pavelić odgovorili da ste ga primili da bi se 'izbjegle još strašnije stvari'... Sada ipak tvrdite da su pravoslavci, kad su masakrirani, bili slobodni da se prekrste u katolicizam ili ne, dok Vi kao nadbiskup niste bili slobodni da odbijete odlikovanje?!"

U tom momentu optuženi Stepinac saginje glavu i ćuti.

BROJNA svedočenja tokom ovog procesa potvrđuju i političku ulogu monsinjora Stepinca u toku 1944-1945, u cilju spasavanja pada ustaškog režima i Nezavisne Države Hrvatske.

Svedočenje Košaka, bivšeg ministra ustaškog režima:

"Nakon kapitulacije Italije i režim Nezavisne Države Hrvatske pada u duboku krizu... Ministar Mladen Lorković vodio je pregovore s A. Košutićem (sekretarom Hrvatske seljačke stranke) za formiranje nove vlade, ali je Pavelić postavio Mandića za šefa Kabineta. Kasnije je došla njemačka inicijativa: razgovaralo se o Namjesničkom savjetu pod vodstvom Hrvatske seljačke stranke, u kojem se morao nalaziti nadbiskup Stepinac kao prvi član... Trebalo je da dođe do kompromisa između ustaša i vođa Hrvatske seljačke stranke. Razgovaralo se i o vladi čiji bi predsjednik bio nadbiskup Stepinac."

Svedočenje Alajbegovića, bivšeg ministra vanjskih poslova ustaškog režima:

"Postojao je projekt po kojem bi monsinjor Stepinac prihvatio dužnost locumtenens (namjesnika) nakon eliminacije Pavelića. U tom smislu Stepinac je posjetio Vlatka Mačeka u društvu generala Moškova." (Prema Alajbegoviću, monsinjor Stepinac se bio aktivirao i na spasavanju jednog dela ustaške vojske: jedan mali deo pratiće Pavelića da mu zaštiti beg, dok će se veći deo vojske reorganizovati i ujediniti se s odredima "križara").