NOVINE u srpskoj prestonici pratile su zdravstveno stanje Njegoša i posle njegovog povratka na Cetinje, ali bez onih optimističkih tonova kao ranije. "Srbske novine" objavljuju izveštaj sa Cetinja u kojem se kaže: "Kako se vratio iz Beča, vladika nije pokazivao znake bolesti i slabosti, ali 13. oktobra poče kašljati i onda se potuži: 'Evo mi dođe onaj prokleti kašalj, i Bog zna hoću li ga preboljeti.'" Isti list 21. oktobra 1851. godine objavljuje sledeću vest: "Trinaestog oktobra vladika je legao u krevet i iz dana u dan mu je bilo sve gore dok se nije na posletku 19. u 10 sati ujutru prestavio Bogu."

Posle vesti o Njegoševoj smrti, beogradske novine o njemu pišu ne samo kao o crnogorskom vladici i gospodaru, nego i kao o velikom čoveku, pesniku i misliocu. "Srbske novine", kao zvanični vladin list, objavljuju uvodnik u kojem se kaže: "Šta njegov narod gubi, a šta celo slovenstvo gubi smrću Petra Petrovića Njegoša, o tome će pisati istorija, kojoj pripada njegov život i njegovo delo. U vladici Sloveni gube jednog od svojih najvećih sinova."

KAKO svedoče savremenici, knez Aleksandar Karađorđević je bio vidno potresen vešću o Njegoševoj smrti, a Ilija Garašanin je pisao:

"Izgubili smo u ovom slavnom čoveku jednog velikog prijatelja, Crna Gora svoga gospodara, a celo srpstvo čvrst stub kakav će se teško nadoknaditi."

Iako se u javnom mnjenju Srbije, koja je bila raspolućena na pristalice dinastije Obrenović i prostalice dinastije Karađorđević, smatralo, kao što je rečeno, da je Njegoš karađorđevićevac, vladari iz dinastije Obrenović su se takođe s velikim uvažavanjem odnosili prema crnogorskom vladici i pesniku. Za vreme prve vladavine kneza Mihaila, Njegoš je, na primer, primljen za člana Društva srpske slovesnosti, preteče današnje Srpske akademije nauka i umetnosti, a 1896. godine, u vreme vladavine kralja Aleksandra Obrenovića, bivša Prijepoljska ulica u Beogradu dobila je naziv Njegoševa.

JOŠ je karakterističniji slučaj odnosa kneza Miloša prema Njegošu u vreme kneževog emigrantskog života u Beču. Čim je čuo za Njegoševu smrt, iako je u međusobnim odnosima došlo do zahlađenja, on je 11. novembra 1851. godine održao parastos u pravoslavnoj crkvi u glavnom gradu Austrije, a u pozivnicama koje je uputio najuglednijim ljudima iz austrijskog društva Miloš je napisao: "U ime prijatelja pokojnikovih dajem poslednju hrišćansku dužnost - parastos za pokoj duše svome nezaboravnom prijatelju."

Iz današnje istorijske perspektive s pravom se može konstatovati da su najsrdačniji odnosi između dinastija Karađorđević i Petrović vladali u vreme kada su na vlasti u Beogradu i na Cetinju sedeli knez Aleksandar Karađorđević i vladika Petar II Petrović Njegoš, mada se ova dva vladara nikad nisu lično susrela.

POSLE neuspele Tenkine zavere 1857. godine, koju je, kao što je rečeno, predvodio predsednik Saveta Stefan Stefanović, politički položaj kneza Aleksandra Karađorđevića bio je veoma uzdrman. On je protiv sebe imao snažan opozicioni blok u kome su bili konzervativni političari sa uticajnim i večitim opozicionarom Tomom Vučićem Perišićem na čelu, zatim liberale, među kojima su uglavnom bili mladi ljudi, školovani u inostranstvu, u čijim je redovima najistaknutija ličnost bio Jevrem Grujić i, najzad, obrenovićevci, koje je predvodio Stevča Mihailović.

Tražeći način kako da najlakše i najbrže uklone aktuelnog kneza s vlasti, njegovi protivnici su rešenje pronašli u sazivanju Narodne skupštine. Zbog toga su otpočele ubrzane pripreme za okupljanje najviših predstavnika naroda u nameri da oni odluče o političkoj sudbini srpskog vladara. U toj aktivnosti su prednjačili mladi liberali, koji su isticali da je Skupština, kao politička institucija, duboko ukorenjena u srpskoj istoriji, kao tradicionalni vid "sabornosti".

Osim toga, parlamentarizam je, govorili su liberali, najviši oblik demokratije za koju se izborila civilizovana Evropa. Zahvaljujući dobro organizovanoj agitaciji za izbor narodnih poslanika, odziv birača, pretežno seljaka, bio je veliki, a o predstojećoj Skupštini, kako svedoče hroničari, govorilo se gotovo u svakom selu u Srbiji.

U ATMOSFERI napetog iščekivanja istorijskih odluka, Skupština je počela s radom 30. novembra 1858. (po starom kalendaru), na dan Svetog Andreje, pa je zbog toga i dobila naziv Svetoandrejska. Izabrani narodni predstavnici su se okupili u jednoj sali "Velike pivare", koja se nalazila u današnjoj Ulici admirala Geprata. (Ova zgrada je srušena tek posle završetka Drugog svetskog rata.) Podesnije prostorije za tako veliki broj učesnika u to vreme u Beogradu nije bilo. Treba imati u vidu da je u radu Skupštine učestvovalo 439 poslanika, od toga 376 direktno izabranih od birača i 63 delegirana.

Na prvoj sednici, za predsedavajućeg je izabran kapetan Miša Anastasijević, za potpredsednika Stevča Mihailović, a za sekretare Jevrem Grujić i Jovan Ilić. Već sam izbor ovih ličnosti ukazivao je na to da će se skupštinari najviše baviti pitanjem smenjivanja kneza Aleksandra.

Kapetan Miša, najbogatiji Srbin toga vremena, bio je ogorčeni protivnik kneza, jer je njegov zet Radovan Damjanović, učesnik u Tenkinoj zaveri, umro u najvećim mukama u Gurgusovačkoj tamnici. Stevča Mihailović bio je najodaniji čovek Miloša Obrenovića, a Jevrem Grujić se isticao u borbi protiv oligarhijskog režima Aleksandra Karađorđevića. Već na samom početku rada Skupštine za reč se javio poslanik iz Beograda Mihailo Barlovac.

ISTORIČAR Slobodan Jovanović ovako opisuje taj trenutak: "Završavajući svoju optužbu, Barlovac je uzviknuo da je knez Aleksandar Karađorđević kriv što narod pati. Cela Skupština povika uglas: 'On je, on je kriv!' Predsednik Anastasijević triput pita Skupštinu da li odista smatra kneza za kriva, i ona triput uglas ponavlja. 'On je, on je kriv!' Taj strahoviti uzvik kojim je cela Skupština, kao neka politička porota, oglasila kneza za kriva, morao je činiti silan utisak."

Presuda je bila izrečena: Aleksandru Karađorđeviću se oduzimaju zvanje i položaj srpskog kneza. Izabrana je delegacija, sa Stevčom Mihailovićem na čelu, koja je trebalo pismeno da saopšti odluku Skupštine.

"Sastanak između kneza i deputacije bio je vrlo dirljiv, i opet zato imao malo komičnu notu. Kao čovek koji beži da ne primi sudski poziv, knez nije hteo ni za živu glavu da uzme skupštinski akt u ruke. Mihailović je, najzad, morao da ga položi na jedan sto... Sav uzbuđen, knez je razdrljio grudi i rekao: 'Ubijte me ako sam vam kriv! Volim da me ubijete, no tako sa mnom da činite'", slikovito opisuje ovu scenu Slobodan Jovanović.


UZORNA ŽENA I MAJKA

Kneginja Persida Karađorđević bila je uzorna žena i majka, ali u političkoj borbi beskompromisna, iako nedovoljno iskusna, pa često nije umela da se uravnoteži, dok u mržnji prema Obrenovićima, posle Svetoandrejske skupštine i detronacije svoga muža, nije uopšte imala granica. Od svoga oca nasledila je lepih osobina, ali isto tako i negativnih, kao što je popreko gledala na brata od strica svoga oca, protu Mateju.