REVOLUCIONARNA 1848. godina u Evropi ostavila je ozbiljne posledice u političkom životu Srbije. Ali ne samo u političkom životu, nego i u ličnom životu nekih ličnosti, među kojima je bio i knez Miloš Obrenović, koji je u to vreme živeo kao izbeglica u glavnom gradu Austrije.

Uvidevši da je život u Beču postao nesiguran, Miloš je razmišljao o tome gde da ode. Najzad se neočekivano odlučio za Zagreb, gde će, prema njegovim rečima, biti među Slovenima i u svojoj naciji. Nažalost, svoje naivno uverenje da će biti u "svojoj naciji" skupo je platio već prvog dana boravka u hrvatskom glavnom gradu.

Čim se sa svojom pratnjom (dvoje slugu i lični lekar) smestio u hotel, ispred njega je postavljena straža, da "niti kome daju kod mene doći, niti kome od mojih daju izaći". Pošto je, preko jednog oficira koji je obilazio stražare, uspeo da uputi usmeni protest hrvatskom banu Josipu Jelačiću, ovaj mu je u hotel poslao Ljudevita Gaja, hrvatskog književnika, koji je bio deklarisan kao vođa Ilirskog pokreta i borac za ujedinjenje Južnih Slovena.

MILOŠ ga je s vrata dočekao sledećim rečima:

"Zar je to bratstvo, zar je to slovenstvo? Ja vam dolazim kao rođenoj braći, a vi me dočekujete i sa mnom postupate kao sa zlotvorom."

Gaj, umesto izvinjenja za nedolično ponašanje hrvatskih vlasti, a znajući da je Miloš bogat čovek, počne ga ucenjivati imenom i položajem bana Jelačića:

"Ban je čovek siromah, a sad u ovoj prilici treba mu novac; zato dajte neku sumu novca..., a ja ću ga nagovoriti da vas pusti."

Knezu ništa drugo nije preostalo nego da odreši kesu i da isplati 2.000 forinti u srebru. Posle nekoliko dana, Gaj se ponovo pojavio sa zahtevom za novac - tražio je tada 15.000 srebrnih forinti. I to je Miloš platio. Kada se pojavio i treći put, tražeći još 2.000 dukata u zlatu, knez je to energično odbio. Na to mu je Gaj rekao:

"Ako dati nećete, vi u zatvoru ostajete."

Iz ove nevolje kneza Miloša je izbavio neki kapetan Plank, koji je udesio da Miloša lično primi ban Jelačić. Ovaj je posle toga susreta izdao nalog da se knez pusti iz pritvora i da mu se dozvoli odlazak iz Zagreba. Izbavivši se iz tog zatočenja, Miloš je otputovao u Ljubljanu, gde je bio vrlo lepo primljen.

Iz istorijskih dokumenata koja su pronađena kasnije vidi se da je vlada Aleksandra Karađorđevića nagovorila Gaja da uradi to što je uradio plašeći se da Miloš iz Zagreba ne krene u Beograd, gde bi, kako su mislili karađorđevci, pokušao da destabilizuje režim. Neki istoričari misle da je strah pristalica Aleksandra Karađorđevića bio opravdan, jer je u isto vreme u Novi Sad doputovao Milošev sin, knez Mihailo.

KNEZ Aleksandar je za sve vreme svoje vladavine imao velike probleme u odnosima sa dinastijom Obrenovića. Međutim, on je istovremeno održavao veoma bliske i srdačne odnose sa drugom srpskom dinastijom iz Crne Gore - Petrovićima, a naročito s vladikom i velikim pesnikom Njegošem.

Njegoš je, prema tvrdnjama istoričara i njegovih biografa, bio fasciniran ličnošću i istorijskom ulogom vođe Prvog srpskog ustanka - voždom Karađorđem. To svoje oduševljenje i ljubav preneo je i na voždovog sina kneza Aleksandra Karađorđevića. Uveren da će sin nastaviti očevo delo, crnogorski vladika mu je pisao još pre nego što će Aleksandar preuzeti vlast u Srbiji i postati srpski knez.

Na Aleksandrov zahtev, Njegoš mu je 3. januara 1841. godine izdao povelju u kojoj je potvrdio da Karađorđevići potiču iz plemena Vasojevića, kao i diplomu kojom zbog zasluga vožda Karađorđa za ceo srpski narod "njegovog sina proglašava za crnogorskog vojvodu". U to vreme Aleksandar Karađorđević se nalazio na dužnosti ordonansa na dvoru kneza Mihaila, koji je, u želji da izmiri dinastije Karađorđevića i Obrenovića, primio voždovog sina u svoju službu i unapredio ga u čin poručnika.

ALEKSANDAR je pre toga, kao što je rečeno, živeo kao emigrant u gradu Hotinu, u ruskoj pokrajini Besarabiji, gde je zajedno sa ocem i majkom izbegao posle sloma Prvog srpskog ustanka. Vrativši se iz Besarabije u Srbiju, voždov sin je doneo sa sobom i jednu porodičnu relikviju - umetnički portret svoga oca koji je naslikao čuveni slikar Vladimir Borovikovski, po nalogu ruskog cara Aleksandra I. Umetničku kopiju tog portreta, koji je uradio srpski slikar Uroš Knežević, Aleksandar je, u znak zahvalnosti što mu je dodeljena titula crnogorskog vojvode, poslao na poklon Njegošu.

Vladika se mnogo obradovao zbog ove pažnje Karađorđevog sina i uramljenu sliku stavio na vidno mesto u svojoj Biljardi na Cetinju. Istovremeno je Njegoš uputio pismo Aleksandru u kojem je zahvalio na poklonu i, između ostalog, rekao: "Nikakav dar na ovom svijetu ne bi meni prijatniji bio od portreta viteza i oca jednoplemene Srbije, čiji su slavni podvizi, još dok sam ja mlijeko sisao, bili na tablici moje duše zapisani i koji će vječno ostati ogledalo viteštva, ne samo među malijem narodom srbskim, nego i među velikijem narodima i u svjetskoj istoriji."

KADA je u septembru 1842. godine saznao da je Aleksandar posle zbacivanja dinastije Obrenović izabran za srpskog kneza i da je preuzeo vlast, Njegoš mu šalje pismo u kome mu čestita "dostojanstvo knjaza srbskog". Na ovu čestitku sada već ustoličeni knez Aleksandar Karađorđević odgovara Njegošu tek 27. septembra 1843. godine i, uz izvinjenje, objašnjava razloge kašnjenja pisma. Ne znajući do kakvih je zapleta došlo u Beogradu prilikom odlučivanja o izboru novog kneza i saznavši to tek iz Aleksandrovog pisma, Njegoš nije krio zadovoljstvo i radost i u svom odgovoru prelazi sa "persi" na "pertu" i saopštava mu:

"O, kako mi je dobro došlo tvoje pismo. Opšta radost srbskog naroda i moja je radost. Slavna i besmrtna djela Karađorđa oduševljavaće Srbe dovijeka. Tvoje je stupanje na knjaževski presto najdraži praznik srpskog naroda i cijelog srpstva, a meni draže i milije od ijednog srbskog sina."

USPOSTAVIVŠI najintimnije i najsrdačnije odnose sa novim srpskim knezom, Njegoš se ne ustručava da interveniše za razne ljude, i znane i neznane. Prva intervencija je usledila za Vuka Karadžića, kada je saznao od njega u Beču da mu je srpska država uskratila penziju.

Znajući kavu vrednost Vukovo delo ima za srpski narod, crnogorski vladar piše 14. februara 1844. godine novom knezu i moli ga da ne zamera "srpskom velikanu" na nekim njegovim greškama, misleći verovatno na bliske Vukove odnose sa knezom Milošem i njegovim sinom Mihailom.

KNEZ ŠTAMPA "LUČU MIKROKOZMU"

PETAR Petrović Njegoš se kod kneza Aleksandra založio za neke Crnogorce koji su se preselili u Srbiju i molio ga da im pomogne, a isto tako ga je molio i za neke crnogorske đake koji su došli na školovanje u Beograd, među kojima je bio i vladičin sestrić. Knez Aleksandar se odazvao na Njegoševe molbe i dao, između ostalog, nalog prosvetnim vlastima da se đaci iz Crne Gore besplatno školuju u Srbiji. Ceneći Njegošev književni rad, knez Aleksandar daje nalog da se u Beogradu 1846. godine odštampa poznato Njegoševo delo "Luča mikrokozma".