KNEZ Pavle Karađorđević (Petrograd, nem. Sankt Peterburg, 15. april 1893-1814. septembar 1976, Pariz), namesnik krune Kraljevine Jugoslavije, vodio je pomirljivu politiku prema Nemačkoj i Trećem rajhu (nem. Reich - država). Jednoga dana, na Brdu kod Kranja, u svojoj zimskoj rezidenciji, dao je blagoslov, ili je morao da prihvati predlog Beča, da se odigra prijateljska utakmica dva državna tima. Nemci su namerno izabrali Austriju, pošto su je 12. marta 1938. anektirali (nem. Anschluss), u takozvanom Ratu cveća (nem. Blumenkrig), i poznajući njihovu netrpeljivost prema Srbima, na neki način, makar u sportskom smislu, priredili proslavu, manifestaciju arijevske nadmoći.

Utakmica je odigrana 14. aprila 1940, na čuvenom stadionu "Prater", pred 60.000 gledalaca koji su sve akcije svog tima pozdravljali visoko podignutom rukom sa ispruženim prstima iznad srca, kao pozdrav voljenom fireru. Meč je sudio Đeneroso Datilo (ita. Generoso Dattilo), iz Italije. Na kraju, sve se završilo tužno za reprezentaciju Trećeg rajha, u čijim redovima su bila čak četvorica najboljih austrijskih igrača. Pobedio je tim Kraljevine Jugoslavije - 2:1, golovima Svetislava Glišovića i Franje Velfla (Zagreb, 18. maj 1918. - 8. jul 1987). Tim Kraljevine Jugoslavije igrao je u sastavu: Franjo Glazer (HŠK Građanski), Đorđe Stojiljković (BSK), Jozo Matošić (NK Hajduk), Petar Manola (BSK), Prvoslav Dragićević (BSK), Gustav Lehner (BSK), Svetislav Glišović (BSK), Svetislav Valjarević (BSK), Franjo Velfl (HŠK Građanski), Đorđe Vujadinović (BSK), Milorad Nikolić (BSK).

RIVALSTVO koje će posle Drugog svetskog rata nastati između fudbalskih klubova Crvena zvezda i Partizan, to je, do njihovog osnivanja 1945, već vladalo između BSK i SK Jugoslavija. Sportski klub Velika Srbija, odmah posle Prvog svetskog rata preimenovan je u SK Jugoslavija. Osnovan je da bi bio bolji od BSK-a. Uostalom, kako je tada pisao list "Politika", SK Velika Srbija je nastao iz sportske osvete. Svaka utakmica dvaju klubova bila je derbi.

Uz sva dužna poštovanja prema fut(d)balskoj igri i njenima akterima, anglosaksonska reč darbi (eng. derby) dobila je ime po znamenitom britanskom državniku, lordu Edvardu Smitu Stenliju, grofu od Darbija (eng. Edward Smith Stanley earl of Derby, 1752-1834), vlasniku trkačkih konja koji je 1779. organizovao prvu značajnu trku punokrvnih trogodih grla. Po ovom lordu, naredna trka 1780. dobila je ime Darbi, a kasnije su je Englezi preuzeli za svaku važnu fudbalsku utakmicu. Kod Srba se ova reč pogrešno iščitava i, umesto darbi, fonetski se ustalila kao derbi, ili po znamenitom Vuku Stefanoviću Karadžiću (selo Tršić, kraj Loznice, Turska nahija, 7. novembar 1787. - 7. februar 1864, Beč, Wien, sterrich-Hungarian): Čitaj kako je napisano, piši kao što govoriš!

U MEĐUSOBNIM susretima BSK je bio neuporedivo uspešniji od SK Jugoslavija. Istoričari fut(d)bala Dragan Krstić i Dragan Antić utvrdili su da su večiti rivali odigrali 151 derbi utakmicu, od kojih je 81 pripala BSK-u, a 43 SK Jugoslavija. Gol-razlika je bila 342:243 u korist plavog tima.

I za vreme okupacije, tokom Drugog velikog rata, igrane su utakmice dvaju klubova, ali iz razumljivih razloga ne postoji precizna evidencija svih rezultata. Pored toga, ime Jugoslavija nije moglo da opstane, pa je prekršteno u Sport klub 1913, po godini osnivanja SK Velika Srbija. Njegovi fudbaleri su preko noći dobili crveno-bele dresove, jer su stari, samo crveni, označavali boju komunista i, samim tim, bili nepoželjni.

U svojoj rečitoj knjizi "Večiti derbi", objavljenoj 1943, bard srpskog fudbalskog novinarstva Ljubomir Ljubiša Vukadinović (Trstenik, kraj Kruševca, 31. januar 1912. - 1. mart 1973, Beograd) zapisao je: "Nije se smelo tvrditi da crveno-beli imaju mnogo da zahvale susretima sa svojim rivalom što su uspeli da sačuvaju svoju popularnost i pored toga što nisu uspeli da stvore još jedan tako dobar tim kao što su ga imali u svom zlatnom dobu. Dugo godina je BSK dominirao u beogradskom futbalu, pa ipak njegov komšija sačuvao je svoje navijače na okupu. Sačuvao ih je zbog toga što je odnosio pobede nad BSK-om. Jer, pobeda nad plavima brisala je sve ranije neuspehe."

VELIKA trvenja, izvan fut(d)balskog terena nastala su zapravo kada je Jugoslavenski nogometni savez - JNS iz Zagreba zvanično premešten u Beograd. U Sport klubu Jugoslavija su bili za ovakvu odluku, ali u isto vreme plašili su se moći BSK-a i novoimenovanih članova u Jugoslovenskom fudbalskom savezu - JFS. Smatrali su da je veza između plavih i Saveza bila toliko bliska da su jedno vreme njihove kancelarije bile bukvalno vrata do vrata.

Uvređeni funkcioneri SK Jugoslavija izbegavali su kontakte s ljudima iz JFS, jednostavno nisu imali uticaj, a navijači crvenih su svaki neuspeh u prvenstvu objašnjavali time kako imaju dva protivnika istovremeno koji zajedničkim snagama rade protiv njihovog kluba. Tešili su se da titule gube, ali čuvaju obraz. Kako je BSK koristio Savez za svoje interese? Godine 1934. izbila je "egipatska afera" koja je, možda, potvrdila tezu SK Jugoslavija. Naime, BSK je iskoristio uticaj i organizovao turneju po Egiptu. I sve bi bilo u najboljem redu da se tamo predstavljao kao klupski tim, ali on je to činio kao državna reprezentacija. To je učinjeno, po rečima vođstva puta, među kojima je bio i dr Mihailo Andrejević, da bi od domaćina klub dobio više para. Specijalni izveštač sa ove turneje bio je Ljubomir Ljubiša Vukadinović, mladi novinar, koji otuda nije javio ovu poželjnu vest, da je BSK igrao pod imenom reprezentacije, što je bilo tačno. Takozvanu egipatsku aferu otkrili su, a ko bi drugi, nego zagrebački tisak (novinska štampa) koji je preneo pisanje izvesnog francuskog lista čiji je izveštač iz Kaira (arap. El Qahirah) bio nekakav funkcioner egipatskog saveza.

KADA je sve otkrila beogradska štampa, vođstvo Saveza, pretežno članova BSK-a, pravdalo se da je to bila zabuna, jer klub i reprezentacija nastupaju u istim plavim dresovima, što nije bila istina. Velika bura podigla se kada se u čitavu priču umešalo Ministrastvo za fizičko vaspitanje naroda - MFVN. Nastale su nove komplikacije. Upravni odbor JFS podneo je kolektivnu ostavku, a po hitnom postupku imenovan je novi. Ova mera nije imala oslonac u zakonskim propisima, pa je ministar stavio van snage odluku i vođenje poslova JFS poverio petnaestorici sportskih radnika. Novi komesarijat nije bio dugog veka. Ministarstvo i njegovi neuki činovnici upustili su se u borbu s najjačom sportskom organizacijom u državi, a to je bio BSK. Nekoliko meseci kasnije, 5. januara 1935, posle sastanka sa starim i novim članovima Upravnog obora JFS, sve je vraćeno u prvobitno stanje. Da bi se bez repova nastavio rad, sazvana je 24. februara 1935. vanredna Skupština JFS. Napravljen je kompromis i čelnici SK Jugoslavija više nisu imali primedaba, ali su razočarali veliki broj svojih navijača.


POBEDA ZA RASTANAK

UTAKMICOM u Beču protiv reprezentacije Trćeg rajha (Nemačke) i pobedom od 2:1, na čuvenom stadionu "Prater", završeno je i selektovanje najboljeg među srpskim trenerima, arhitekte Boška Simonovića. Nikada nije dobio nijednu nagradu, ali kao najdraža uspomena, od koje se nikada nije razdvajao, bila je velika srebrna tabakera na čijoj je unutrašnjoj strani bio ugraviran potpis Žila Rimea.


SUTRA: KOPAČKE MAMAC ZA PRELAZAK KOD RIVALA