U VREME dok su se vodile žestoke bitke na Drini, Ceru i Kolubari, na frontu dugom dvesta kilometara, u Srbiju je stigla jedna britanska vojna misija, da pomogne srpskim ratnicima u odbrani Beograda. Zavedeni trenutnim primirjem, koje su predložili oficiri austrougarske agresorske vojske, 10. maja 1915. na igralištu BSK-a, znanom Trkalištu, odigrana je fudbalska utakmica u korist Crvenog krsta. Kako je zapisao tadašnji list "Straža", tim vojne misije bio je sastavljen od marinskih artiljeraca, dobro obučenih fudbalera, a srpski od igrača BSK-a, među kojima su bili Mihailo Andrejević, Nikola Simić Pop, Bora Vasiljević, Jug Nikašinović, Andreja Kojić, Milorad Živković i drugi. Kombinovani tim BSK-a pobedio je Engleze - 3:1.

Sledeće nedelje, 17. maja, odigran je revanš meč, piše "Straža": "Samo posle pola časa igre i rezultata 1:0 za beogradski tim, sa jednog neprijateljskog monitora, na Dunavu, započelo je bombardovanje glavnog grada Srbije. Utakmica je prekinuta, a pristojan broj gledalaca sa plaćenim ulaznicama, njih tri stotine, razbežao se gradom." Mnogo godina docnije, u trećem milenijumu, sa dna reke Save iz mulja je izvađen taj ubojiti rečni brod, koji je operacije vršio sa obala Ade Huje na Dunavu, kršten imenom "Bodrog", a sagrađen 1904. u Austro-Ugarskoj.

POSLE golgote i prelaska preko albanskih krševa u zimu 1916. i oporavka na ostrvu Krfu, onih s puškama, ali i stasalih za fudbal, u Solunu su 1917. odigrali jednu utakmicu timovi Moravske i Dunavske divizije. U Evropi se tokom Prvog svetskog rata igrao fudbal, čak i prvenstva u Francuskoj, Italiji, ali i u državama agresorima Austro- -Ugarskoj, Nemačkoj i Bugarskoj. Naravno, u mestima gde nije bilo ratnih dejstava.

Većina mladih igrača, koja je do početka Prvog svetskog rata igrala fudbal, gotovo je nestala u povlačenju i izbeglištvu. Među najtalentovanijima, Jovan Ružić, u svojim memoarima "Sećanja i uspomene", zabeležio je svoj boravak od 1917. do 1919. u Francuskoj:

"Futbalsku karijeru u izbeglištvu započeo sam u dvorištu liceja u Sent-Etjenu jednim uzbudljivim događajem. Pored zgrade postojala je mala crkva-kapela. Na kapeli je bilo nekoliko prozora prema dvorištu liceja zastakljenih šarenim, venecijanskim oknima. Igrajući jednog dana, po običaju na dva gola, nesreća je htela da, kad je futbal pao pred mene, ja ga zahvatim punom nogom, i usledio je prasak i lom razbijenog stakla! Futbal je pogodio jedan prozor i razlupao više od polovine njegovih lepih raznobojnih okana. U dvorištu je prvo zavladala tišina, zatim se društvo u paničnom strahu rastrčalo na sve strane. Ostali smo samo ja i futbal, a ispod prozora kapele - srča. Štetu nisam platio, jer se za ovakve slučajeve prema izbeglicama imalo posebnih obzira."

JOVAN Ružić je bio među prvima koji su zaigrali za jedan inostrani klub. Igrala se neka vrsta malog fudbala nazvana šest igrača - sikst. Na turniru licejskih siksta (gimnazija) u Lionu zapazili su ga funkcioneri kluba Sent-Etjena (ACF Saint-Etienne). Odmah je dobio status prvotimca i iste godine klub je postao član Prve francuske lige. Naredne sezone se preselio u klub Internacional Nica (ACF Enternasional Nica). Nakon završetka rata Jovan Ružić je još jednu sezonu nastupao za klub Pariz (ACF Paris), gde je stekao veliku slavu zahvaljujući mnogobrojnim golovima i veoma jakom šutu. Dobio je nadimak Topovsko Đule (fra. Boulet de canon). A na povratku u državu Kraljevinu SHS igrao je za beogradski SK Jugoslavija. Diplomirao je 1925. na Pravnom fakultetu u Beogradu.

PRVI SELEKTOR U TUĐINI ZAHVALjUJUĆI preduzimljivom Jovanu Ružiću i grupi fudbalera po ostalim školama i fakultetima u Francuskoj, formiran je jedan tim na Azurnoj obali, daleko od Srbije, koji je predstavljao jednu vrstu reprezentacije. Kao kapiten, Jovan Ružić je sastavljao tim i tako obavljao ulogu prvog selektora. Dolaskom oslobođenja, oni su bili ne samo prvi, već i najbolji fudbaleri u obnovljenim klubovima širom Srbije.

U Nici je igrao zajedno sa Petrom Radojkovićem, levim bekom, Dejanom Dubajićem, desnim halfom, Radenkom Mitrovićem, levim halfom, Milutinom Ristićem, desnim krilom, Nikolom Simićem Popom, levom polutkom, i dr Labudom Kusovcem, centarforom. Za taj tim Nice govorilo se da je bio srpski!

KREATOR tima bio je Nikola Simić (Beograd, 2. decembar 1897. - 22. decembar 1969), nesuđeni sveštenik. Učio je bogosloviju i istovremeno igrao fudbal u podmlatku BSK-a. Zbog toga je dobio nadimak Pop. Uoči rata uspeo je da zaigra za prvi tim, a onda je prešao Albaniju i sa Krfa dospeo do Francuske. Posle Nice, uspešno je igrao za Monako (ACF Monaco), Grenobl (ACF Grenobl) i Tuluz (ACF Toulouse). Stigao je čak da jednu polusezonu 1919. igra u timu Oksforda (Oxford FC) i postane prvi Srbin profesionalni fudbaler u Engleskoj! Za reprezentaciju Kraljevine Jugoslavije odigrao je samo jednu utakmicu, ali je kao savezni kapiten 1936. sastavio četiri državna tima.

Po završetku Velikog rata, svi srpski fudbaleri iz Nice završili su medicinski, tehnički ili pravni fakultet, dok je Dejan Dubajić (Zagreb, 1897-1969, Beograd), glumac i od osnivanja 1947. član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, postao priznati dramski umetnik.

U FRANCUSKOJ nisu samo đaci izbeglice održavali i dostojno predstavljali srpski fudbal. Isto je učinila i grupa studenata koja je u jesen 1917. bila upućena u Italiju. Oni nisu bili studenti izbeglice, već ratnici legendarne bitke na Kolubari (16. novembar - 15. decembar 1914), pripadnici jedinice pitomaca 1.300 kaplara, školovanih u Skoplju, koji su zbog izuzetne hrabrosti unapređeni u čin podnarednika. U toku rata su postali rezervni oficiri i posle slavne bitke na Kajmakčalanu (12. septembar - 1. oktobar 1916), oslobođenja gradova Bitolj, Prilep i Veles, poslati su na studije u Rim. Kada je na Solunskom frontu nastalo zatišje, sve do početka proboja 15-17. septembara 1918, srpska vrhovna komanda i vlada su odlučile da studente ratnike pošalju na redovno školovanje i tako spasu deo srpske mladosti od daljeg nestajanja, s tim da budu ponovo vraćeni na front ukoliko ratne operacije to budu zahtevale, što se nije dogodilo.

ŽELjNI fudbalske igre, studenti ratnici dogovorili su se da obnove tim Sokola. Kako to strancima nije bilo dozvoljeno u Italiji, prišli su klubu Pro-Roma (Pro-Roma AC), pod imenom Soko Pro-Roma, i počeli da igraju redovne utakmice s tamošnjim timovima. Sredinom 1918, kada se rat bližio kraju, Soko Pro- -Roma je učestvovao na turniru za pehar grada Rima. U finalnom meču 16. juna na igralištu Pjaca di Sijena (Piazza di Siena) pobeđen je tim Lacija (SS Lazio) - 3:2, a na jarbolu se vijorila zastava Kraljevine Srbije. Bio je to prvi međunarodni trofej za srpski fudbalski sport. Za pobednički tim Soko Pro-Roma nastupali su: Dušan Elezović, Pavle Bajić, Branislav Veljković, Jug Nikašinović, Miloš Simović, Milan Miodragović, Andreja Kojić, Svetozar Kika Popović, Pavle Lukićević, Živojin Simović i Jovan Denić.

Tokom okupacije i do kraja rata, opstanak srpskog fudbala se održavao samo u Francuskoj i Italiji. Zahvaljujući razumevanju tamošnjih vlasti i Saveznika, stvorena je generacija mladih igrača koja je jedina mogla da očuva kontinuitet srpskog fudbala u toku prve dve decenije 20. veka.


SUTRA: U novoj državi fudbal postaje nogomet