U SRPSKOJ istoriografiji zapisano je da je fudbalsko doba počelo u državi Kraljevini Srbiji, za vreme monarha (kralja) Aleksandra Obrenovića (14. avgust 1876. - 29. maj 1903, Beograd), prvom igrom na dva gola, s naduvanom kožnom loptom koja je šutirana nogama, 19. maja 1896. i po srednjoevropskom vremenu u 15 časova.

Na prostoru između kalemegdanskih zidina i Kule Nebojše obeleženi su golovi. Ko zna kako, verovatno kamenjem i ciglama, ili skinutim odelima, jer bi za to doba bilo iluzorno zamisliti da su prvi protagonisti igrači, fudbaleri, koristili prave stative i mreže na njima. Vreme je bilo toplo, prolećno, prepuno nabujalog zelenila i čistog vazduha.

AKTERI ove utakmice bili su sportisti Prvog gimnastičarskog društva Soko, osnovanog 11. septembra 1891, a nastalog od Kneževskog društva za gimnastiku i borenje 1. septembra 1857, na inicijativu slikara Stevana Todorovića (1832-1925), bečkog i minhenskog đaka, a koje je 1864. prestalo s radom. Kasnije, 3. januara 1882, Društvo je obnovio dr Vladan Đorđević (1844-1930), lekar, književnik, političar i naučnik. Prvi fudbaleri sigurno nisu bili svesni značaja svoje odluke da u Beogradu pokrenu loptanje nogama, po uzoru na evropske velike gradove poput Londona, Pariza, Berlina, Beča, Praga...

Tog majskog dana stidljivo je najavljena nova vrsta sportske zabave za omladinu Srbije, a istovremeno i nova zabava za gledaoce. Na prvoj utakmici, na dva gola, između dva tima Sokola bilo je oko pedeset znatiželjnih posmatrača. Tako je, bez većih ambicija, postaljen kamen temeljac jedne sportske grane koja će brzo dobiti ogroman broj pristalica i značaj širom zemlje Srbije.

PRVU kožnu loptu, kao suvenir sa studija, u Beograd je doneo Hugo Isak Buli (Beograd, 14. decembar 1875. - 1941/42, streljan na Sajmištu), sin poznatog trgovca Edidija Edija (Edidy Buly), čija se radnja mešovite robe nalazila u Jevrejskoj ulici na Dorćolu. Mladi Buli je studirao u Berlinu i igrao za tim Germanije, ali je vrlo često dolazio u rodni grad željan domaće atmosfere, druženja sa školskom generacijom i rodbinom.

Razmenjujući iskustvo sa ostalim studentima došao je do spoznaje da nova igra može i treba da ima pristalice u Srbiji. U Beogradu se učlanio u Gimnačarsko društvo Soko i sa prijateljima 12. maja 1896. osnovao Loptačku sekciju. Tako je došlo do dogovora o prvoj javnoj utakmici-priredbi, na travnatom platou kraj Kule Nebojše. Postoji priča da je trgovac Edi dve lopte sakrio ispod tezge kako se ne bi igrao taj fudbal (nem. fussball), jer njegov sin se školovao za budućeg trgovca a ne za cirkuzanta.

NARUČIVANjE Knjiga "istorija i teorija fudbala" može se naručiti na telefone 069 104 76 67 i 011 277 44 71 kaoi na imejl almiho@sbb.rs

LIST "Večernje novosti" izlazio je svakog dana na četiri stranica malog formata, objavio je o tom dešavanju kratku informaciju pod malim, neupadljivim naslovom - Soko.

Prvi izveštaj s fudbalske utakmice zaista je bio skromno plasiran. Možda i zbog toga što čitaoce obaveštava samo o novom vidu aktivnosti Sokola, ili što takva vest spada pre u kuriozitete nego što ima karakter prave informacije. Ona je u listu pronašla prostor verovatno i zbog toga što je loptanje obavljeno nogama. Nema rezultata, nema nikakvih naznaka da je jedna strana, od dva tima, postigla gol. Nisu zabeležena imena igrača. Nespretni novinar je čitaocima samo skrenuo pažnju na vrstu zabave za mlade koja se razlikuje od igre klisa, bacanja kamena s ramena, mačevanja, jahanja, plivanja, veslanja i klizanja.

KONAČNO, tekst je našao mesto u novinama, jer je nj.k.v. Aleksandar Obrenović bio posebno zainteresovan za pravilan fizički odgoj mladih podanika koji dosta vremena provode po raznim birtijama, mada je i sam žestoko obožavao pivo.

Izveštač-novinar s prve fudbalske utakmice u Beogradu piše: "Gimnastičari su izvodili razne igre jednom velikom loptom, bacajući je po izvesnim pravilima čas u vis, čas u daljinu, i to što je najzanimljivije, samo nogama. Ove igre pored toga što su vrlo zanimljive, kako za igrače, tako i za gledaoce, još su veoma korisne sa higijenskog gledišta, jer doprinose naglom razvoju sviju mišića na nogama. Igrom je rukovodio i gospodin Fajfra, društveni učitelj, i gospodin Hugo. Gledalaca je možda moglo biti pedeset."

OHRABRENI dobrim prijemom u javnosti, prvi fudbaleri su nastavili loptanje nogama, ali više nema izvornih, zapisanih dokumenata o javnim utakmicama. Tek posle tri godine, 1. maja, po starom julijanskom, ili 14. maja po novom gregorijanskom kalendaru, 1899. u prostorijama Trgovačke kafane osnovano je Prvo srpsko društvo za igranje loptom. Osnivači su bili Hugo Buli i Andreja Nikolić (Pariz, 5. oktobar 1853. - 18. septembar 1918, Beograd), kasnije doktor nauka i akademik.

Prvi beogradski zaljubljenici u futbol (anglosaksonska govorna varijanta), nešto kasnije fusbal (germanski izgovor), jedva su pronalazili poljane na kojima su mogli da igraju dva tima u kompletnim sastavima. Potucali su se s kraja na kraj grada, od placa u Knez Mihailovoj ulici (na tom prostoru je Srpska akademija nauka i umetnosti), iza nekadašnje Delijske česme, do jedne livade na uglu Jugovićeve i Simine ulice, pa dalje do Guberevca, Topčiderskog brda i Bare Venecija.

Fudbaler i novinar AUTOR ovog feljtona Aleksandar Mihajlović rođen je u Kruševcu, gde je završio gimnaziju, a potom je diplomirao na Državnom institutu za fizičko vaspitanje u Beogradu. Igrao je fudbal u Napretku, kraljevačkoj Slogi, Rijeci i nekoliko manjih italijanskih klubova. Profesionalnim novinarstvom bavio se u dnevnim listovima "Politika" i "Sportski žurnal", nedeljnicima NIN i "Svedok", kao i u britanskom "Vorld sokeru" (World soccer).

MEĐU pionirima fudbala u Srbiji istaknuta mesta zauzimaju Radivoje Novaković, Dragiša Borisavljević, Petar Mirković, Vlada Stefanović, Božidar Petrović, Milorad Kurtović, Andra Konstantinović, Todor Frantl, Bogdan Hajnc, Gojko Đaja, Velizar Mitrović i Gustav Fajfra. Igrali su taj fudbal kad ga niko nije razumeo.

Pod nadzorom Huga Bulija, oko trideset mladića treniralo je fudbal na Topčiderskom brdu. Kasnije su se približili gradu i vežbali na Guberevcu, kraju kod takozvanog Mostara, na kome su bile bolnice Medicinskog fakulteta. Kad je uprava grada Beograda potvrdila pravila fudbalske igre, 16. maja 1899, ovi entuzijasti su se latili izgradnje terena i s prikupljenim novcem, u iznosu od pet stotina dinara, napravljena je drvena ograda oko igrališta.

NOĆ posle prve javne utakmice, na ograđenom igralištu dogodilo se nešto veoma nepovoljno po dalji razvoj fudbala. Sa prvog fudbalskog stadiona, pod okriljem mraka, odnesena je drvena ograda. Ono malo ostatka građe, koja nije bila pokradena, Hugo Buli je rasprodao da bi kako-tako obeštetio sebe i ostale ulagače. Prirodno je da su osnivači kluba i graditelji terena bili demoralisani ovakvim razvojem događaja. Ovo tužno poglavlje potrajalo je duže. Aktivnost prvih fudbalera je zaustavljena, ali je i Prvo društvo za igru loptom pred sam kraj 19. veka prestalo da egzistira. Ugasilo se...