TRST u proleće 1945. potpada pod vojnu komandu generala Džona Hardinga, koji će postati i njegov vojni guverner. Jedan od legendarnih komandanata velike tenkovske bitke Drugog svetskog rata kod El Alamejna i bitke za Tobruk, komandant čuvene 7. oklopne divizije, u Trstu, međutim, ne zatiče ni tenkove ni protivničku vojsku. Shodno Beogradskom sporazumu, jugoslovenski tenkovi i vojska otišli su iz Trsta. Ali Hardinga upozoravaju da je pred njim "opasan protivnik" koji vodi propagandni rat, o kome on malo zna.

Prema podacima OSS, obaveštajne službe SAD, koji su dostavljeni i generalu Hardingu, smatralo se da je posle povlačenja partizanske armije u Trstu ostalo "oko 6.000 ljudi sa zadatkom da sabotiraju savezničku vojnu upravu". I, takođe, da u civilnoj administraciji u Trstu radi "znatan broj agenata OZNA i jugoslovenskih oficira (nekadašnjih partizanskih političkih komesara)".

Sredinom juna tršćanski komunisti organizuju masovne demonstracije na kojima učestvuje više hiljada ljudi koji protestuju ulicama Trsta. Oni od Hardinga zahtevaju da se ne ukida Narodna milicija koja ima 3.000 ljudi i kojom upravljaju Antifašistički izvršni odbor i Oslobodilački savet Trsta.

HARDING raspolaže i informacijama o masovnim hapšenjima na hiljade Italijana, a i Slovenaca, u Trstu, koja su usledila odmah po ulasku partizanskih jedinica u ovaj grad. Izveštaji koji stižu do njega govore o masovnim egzekucijama ovih ljudi. Oni su deportovani na teritoriju koju kontrolišu partizani u okolini Trsta, i mnogi će bez suđenja završiti u krečnjačkim jamama Istre.

Odredi narodne milicije se ukidaju, a Harding će ubrzo raspustiti sve civilne organe vlasti i imenovati novu administraciju od postavljenih činovnika u koju će ući samo oni koji budu prošli savezničku bezbednosnu proveru.

Svakog jutra u zamku Divine, pokraj Trsta, zdanju na litici koja se uzdiže iznad mora, u kojem je pre savezničke komande za Trst bio smešten nemački Gestapo, generalu Hardingu saradnici podnose redovne izveštaje o zbivanjima u gradu, otmicama, tučama i propagandnim i subverzivnim akcijama protiv saveznika.

Smatralo se da je bivši šef vojne misije Amerikanaca u Jugoslaviji Frenklin Lindsi prava osoba za Hardingovog savetnika. On usmerava i savetuje Hardinga, koji se posle ukidanja narodnih organa suočava sa delovanjem njihove vlade u senci. General hapsi sve koji krše njegova naređenja. Lindsi prati pisanja štampe o ovim događajima, posebno jugoslovenske, i savetuje da se uhapšeni što pre procesuiraju "ili da se bar javnost dokumentovano obaveštava o razlozima njihovog hapšenja".

NA TERASI vile Divini, čiji bi se apartmani, piše Frenklin Lindsi u svojim sećanjima, po luksuzu mogli meriti sa onima na njujorškoj Petoj aveniji, a na kojoj je nekad sedeo i čuveni austrijski pesnik Rajner Marija Rilke ispisujući svoje "Divinske elegije", Lindsi čuje i informacije o Austriji iz juna 1945. U svom dnevniku o tim danima navešće da su mu one pojasnile zašto mu Beograd nije dozvolio da u svom putovanju u Italiju obiđe Štajersku.

Shodno dogovorima o repatrijaciji koje je saveznička trojka precizirala na Jalti, tamo se, naime, odvijala repatrijacija onih koji su se bili sklonili pred partizanskim i ruskim jedinicama u nadiranju, a koje su Saveznici sada vraćali u domicilne zemlje.

On posebno spominje grupu od 30.000 ljudi u kojoj su "zajedno" i četnici, i ustaše, i banatski Nemci, i slovenačka Bela garda, a koji su 7. maja prebegli preko Štajerske u Austriju. I, takođe, grupu od oko 70.000 Kozaka, Ukrajinaca i Rusa, koje su Nemci bili mobilisali i slali u bitke protiv Crvene armije. I da još najmanje 200.000 ljudi nije uspelo da umakne u Austriju.

U Divinama čuje, isto tako, da su i u Celovecu partizani planirali sličnu aktivnost kao u Trstu, nameravajući da ovaj gradić i okolinu pripoje Jugoslaviji, i da su započeli formiranje narodnih vlasti, kao i u drugim krajevima koje su oslobađali.

BRITANCI i Amerikanci prisiliće ipak Tita da svoje jedinice povuče na predratne granice Jugoslavije. A kad su čuli za masovna streljanja repatriranih, bez suđenja i po kratkom postupku, zaustaviće dalje izručivanje begunaca. Na daljem neizvršavanju tog dogovora iz Jalte naročito će insistirati novi britanski ministar spoljnih poslova Ernest Bevin. On će odmah, pošto je Čerčil izgubio prve posleratne izbore u junu 1945, biti zapažen po svom izrazito oštrom govoru o potrebi zaustavljanja prodora "crvenih" na Zapad. Može biti, napisaće Lindsi, da je za neke u Beogradu koji su se nadali da će pobeda politike nove engleske vlade, partije Laburista, tzv. radničke partije, ići više njima u korist od politike koju je zastupao konzervativac Čerčil, to bilo poput hladnog tuša.

Jugosloveni će posebnu pažnju ubuduće obraćati na ova područja u Austriji i Italiji. U tim pograničnim područjima biće organizovano nekoliko obaveštajnih centara iz kojih će se delovati prema Jugoslaviji. Zabeleženo je da su takvi centri postojali u Trstu, Gorici, Celovecu (Klagenfurtu), Beču, ali i u Salcburgu i Minhenu, a kasnije i u Grčkoj i Turskoj.

JUGOSLOVENSKI obaveštajci beleže da se u ovim centrima angažuje i jugoslovenska emigracija. I da u nekima od njih emigranti zauzimaju čak i važna rukovodeća mesta. U ovim centrima će, kako su kasnije navodili, svoju karijeru nastaviti mnogobrojni četnički, ustaški i drugi obaveštajni kadrovi. Za neke od njih rad u njima biće jedini izvor prihoda i izlaz za preživljavanje. Informacije koje se stiču u ovim centrima distribuiraju se "ili prodaju" ne samo američkoj već i drugim obaveštajnim službama.

Jugoslovenski organi bezbednosti navodili su da neki od tih centara rade prilično samostalno, a da u nekima od njih, iako su ih finansirali Amerikanci, nisu tražili čak ni uvid u to ko čini njihovu agenturu. Navodi se da je takav bio centar izvesnog dr Verbera, nemačkog obaveštajca, koji je svoju mrežu uspostavio još u vreme rata u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni. Kao prilično samostalne centre, Jugosloveni još pominju centar u Trstu kojim rukovodi izvesni Dragoljub Vurdelja, kao i onaj u Austriji koji vodi Andrej Glušić.

ZAGRANIČNI centri, kako ih nazivaju u Jugoslaviji, primenjuju različite metode delovanja, od vrbovanja do ucena, naročito onih za koje su znali da su se kompromitovali tokom rata a da to vlastima u Jugoslaviji nije bilo poznato.

Posebno je bila obraćana pažnja na Zonu B, gde se (još) moglo slobodno prelaziti preko demarkacione, Morganove linije, u Zonu A, koja je pod komandom Saveznika, na Zapad.


TITOVA VIZIJA VIŠEPARTIZMA

PRE odlaska iz Beograda za Italiju, šefa američke vojne misije u Beograd Frenklina Lindsija primiće i maršal Tito. Taj susret proteći će u mnogo opuštenijoj atmosferi od onog sa Arsom Jovanovićem, koji mu je s naglašenom netrpeljivošću kazao da je vreme da napusti Beograd. Amerikanac će Tita pitati i o perspektivama višepartijskog sistema i napisati da je maršal otprilike ovako odgovorio: - Vi sigurno ne mislite da bi trebalo omogućiti rad onim strankama koje su se kompromitovale sarađujući sa okupatorom. A naravno da se mogu osnovati nove. Samo, koga bi one predstavljale, pitam se. I šta bi mogle da rade kad je sav narod uz nas, komuniste?


SUTRA: AMERIČKA STRATEGIJA ZA JUGOSLAVIJU