KRAJEM 19. i početkom 20. veka savremena fizika podarila je humanoj civilizaciji dva "čuda": kinematografiju i radiofoniju. Pronalaskom kamere, sistema za snimanje i predstavljanje "živih slika" i nizom pronalazaka omogućen je prenos zvuka "na vrlo velike daljine" kako je govorio u svojim istraživanjima Nikola Tesla.

Nove stvaralačke oblasti ljudskog duha dovode do novih pojmova: snimanje i reproduktovanje slike (Limijerov sinematograf) i snimanje i reprodukovanje zvuka (Edisonov fonograf i gramofon). Prvi put pokret čoveka dobio je svoj materijalizovani oblik na filmskoj traci, a zvučno kretanje svoj trajni oblik na fonografskom valjku uspostavljajući neograničene podsticaje i sasvim nove čulne mogućnosti i prostore oka i uva.

MALA, ratom opustošena Srbija veoma rano se priključila, tada još uvek malobrojnoj porodici država koje su uspostavile redovan radio-program 1924/1929. Ovaj napor i rezultat praćen je svim teškoćama na koje je u malim i nerazvijenim zemljama nailazila primena velikih otkrića koja su zahtevala i veće materijalne izdatke, i razvijeniju industriju, a za određene poslove mnogobrojne stručno osposobljene kadrove. Što su radio-telegrafija i radio-telefonija naišle na nešto brži razvoj u Srbiji razlog su ratovi, koji su u prvim decenijama prošlog veka vođeni na balkanskom tlu.

PRVU radio-telegrafsku stanicu u oslobođenom Beogradu nabavilo je Ministarstvo vojske i mornarice i ustupilo Ministarstvu pošte i telegrafa 1919. godine. Stanica je radila na Banjici, kraj Beograda.

Kako ova stanica nije bila dovoljno snažna i kvalitetna Ministarstvo pošte i telegrafa, početkom 1922. godine, razmatra mogućnost izgradnje radio-telegrafske stanice velikog dometa. Kako za tako skup poduhvat nije bilo dovoljno budžetskih sredstava, trebalo je angažovati strani kapital.

MARTA 1922. godine javila su se dva ponuđača: Markoni iz Londona i Generalno društvo za bežičnu telegrafiju (TSF - Telefonija bez žica) iz Pariza.

Posle dužeg pregovaranja sa obe kompanije, Ministarstvo pošte i telegrafa odlučilo je da se posao poveri firmi iz Pariza.

Ministarski savet Kraljevine SHS prihvatio je, 11. avgusta 1922. godine Nacrt ugovora u kome je za naše istraživanje o prvim koracima radija u Srbiji bitna tačka 4 član 2 ugovora. U tom članu opisane su sve instalacije koje će TSF postaviti, a tačka 4 glasi:

"U BEOGRADU će takođe biti instalisan i još jedan radio-telegrafski i radio-telefonski aparat udešen za otpravljanje u razne oblasti Kraljevine SHS komunikea, novinarskih vesti, berzanskih izveštaja, koncerata, vesti... onima kojima to bude odobreno od strane Ministarstva pošte i telegrafa".

U Nacrtu ugovora, tačka 4. bila je nešto šira i slobodnija od gore prihvaćenog teksta:

"Isto tako će biti uređen u interesu publike, propagande i moralnog i umetničkog vaspitanja, jedan mešoviti otpremnik za radio-telefoniju i radio-telegrafiju, u cilju prenosa neograničenom broju prijemnika koje će država dozvoliti u raznim oblastima Kraljevine SHS, državnih telegrama, izveštaja, koncerata, vesti za propagandu ili novinarskih, ili pak drugih novosti za javnost koji dolaze iz službe države ili sa njenim ovlašćenjem".

IZOSTAVLjAJUĆI iz ugovora "interes publike, propagande i moralnog i umetničkog vaspitanja" država je sebi u tački C, članom 15, odredila da "može radio-telefonski i telegrafski aparat, opisan u članu 2, besplatno koristiti jedan sat dnevno za otpravljanje svih informacija i vesti koje državu interesuju".

Krajem 1922. godine kompanija TSF otkupljuje zemljište prekoputa železničke stanice Rakovica, na kojem je do kraja novembra 1923. godine podignuta zgrada radio-stanice i to za potrebe i radio-telegrafije i radio-telefonije, gde je francuskoj kompaniji omogućeno "da instališe radio-električnu stanicu sistema koji je upotrebljen u instalacijama kompanije Radio Frans".

Upravnik radio-telegrafske stanice bio je Sava Janković, glavni inženjer Živojin Anđelković, a TSF je imenovala inženjera Marsela Grenžana za tehničkog savetnika.

Pošto je država regulisala svoje, a tehničari dovršavali svoj deo posla, beogradska i srpska javnost je sa nestrpljenjem očekivala novu epohu kulturnog i umetničkog života.


PRAVILNIK ZA SLUŠAOCE RADIO - PROGRAMA

PRAVILNIK o radio-telegrafskim i radio-telefonskim prijemnim aparatima donet je 1923, po kome dozvolu za držanje radio-prijemnog aparata daje Ministarstvo pošta i telegrafa. Pravilnikom je, prvi put u Srbiji, uvedena radio-pretplata i to "u iznosu od 240 dinara za aparate sa ramom i 360 dinara za aparate sa antenom". Čak se određuje da "vlasnik mora naznačiti odaju u kojoj će držati aparat koga ne sme pomerati iz prostorije bez nove dozvole".

Drugi dopunjeni pravilnik donet je 15. maja 1924. godine i u njemu se predviđa jedinstvena godišnja radio-pretplata i to "da se 250 dinara plaća državi, a 150 dinara društvu ili licu koje ima dozvolu za emitovanje programa".