UZ partizane, ustaše i strane okupatore, Mihailović je 1942. bio u sve otvorenijem sukobu i s Milanom Nedićem, Kostom Pećancem i konzervativnim srpskim političarem Dimitrijem Ljotićem.

Već početkom decembra 1941. molio je jugoslovensku izbegličku vladu da "razvije najoštriju propagandu protiv Ljotića i Nedića jer se spremaju da pošalju Srbe na ruski front". Početkom januara 1942. javljao je da su majore Aleksandra Mišića i Ivu Fregla Nemcima izdala trojica saradnika "izdajnika Koste Pećanca", a istog meseca da i Ljotića treba "žigosati kao izdajnika". Narednog meseca, od izbegličke vlade tražio je da oduzme činove sedmorici Nedićevih majora, potpukovnika i pukovnika.

U jednoj depeši pisao je da bi njegovi odredi "lako izašli nakraj s Nemcima da Ljotić, Nedić i Pećanac ne prave ogromne smetnje četnicima", u drugoj je Ljotić "najomrznutija ličnost u narodu i sinonim izdajstva", u trećoj da se Nedić i Ljotić "takmiče u služenju Nemcima".

Spiskovi Nedićevih oficira, kojima su na Mihailovićev zahtev oduzeti činovi, bili su sve duži, a na njima je sve više bilo oficira koji su se priklonili Paveliću. Samo januara 1942. general Mihailović lišio je čina 213 predratnih jugoslovenskih oficira koji su se priključili ustašama, a maja 1942. na tom stubu srama našlo se 286 oficira.

KOMPROMITACIJA GENERALA Dobroslav Jevđević je kompromitovao generala Mihailovića, pozivom bosanskim Srbima da se zajedno sa Italijanima bore protiv partizana, zbog čega ga je on razrešio dužnosti, rekavši: - Taj Jevđević je za nas bio jedna velika nesreća. Ja ne sumnjam u njegov patriotizam, ali sam prinuđen da mu oduzmem pravo da se zove mojim komandantom. Sa Italijanima se protiv partizana borio i komandant crnogorskih četnika Bajo Stanišić, što je, prema Dražinim rečima , "za nas imalo katastrofalne posledice".

Pavelića je nazivao gangsterom i dželatom srpskog naroda, a njegove ustaše zločincima koji "jedino služe Nemcima i Italijanima". Njihov cilj je, kako je govorio, "da istrebe ne samo Srbe i muslimane nego i sve Hrvate koji su uz dr Mačeka i neće da stupe u razbojnike i ubice koji se zovu ustaše".

Poziciju generala Mihailovića otežavalo je i to što su uslovi u kojima su njegove snage delovale u Srbiji i drugim delovima Jugoslavije bili potpuno različiti. A i karakter i organizacija vojske nisu bili istovetni, a različiti su im bili i glavni ratni suparnici.

Mihailovićeve snage u Srbiji po svom ustrojstvu više su podsećale na predratnu subordinisanu jugoslovensku vojsku, a u drugim krajevima Jugoslavije četničke formacije su više ličile na zavičajne, organizaciono nepovezane vojne jedinice.

Mihailovićevi borci u Srbiji borili su se protiv okupatora, a sve češće i komunista, a u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj primarni zadatak četnika bila je borba protiv hrvatskih i muslimanskih ustaša, koji su već krajem aprila 1941. počeli genocid nad lokalnim srpskim stanovništvom.

Po logici svog mandata, i Mihailović i njegov mandatar, kralj Petar Drugi i jugoslovenska vlada u izbeglištvu, težili su obnovi Jugoslavije, a mnogi Mihailovićevi simpatizeri u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, zbog ustaškog genocida, nisu bili toliko zagrejani za Jugoslaviju.

A na povremene nesporazume među Mihailovićevim simpatizerima uticale su i tradicionalne sujete i lične ambicije mnogih lokalnih komandanata.

Najčešći kamen spoticanja predstavljali su profesionalni oficiri koje je Mihailovićeva Vrhovna komanda iz Srbije i Crne Gore slala u razne delove Jugoslavije, naročito u Bosnu i Hercegovinu. O suštini nesporazuma rečito govori jedno pismo koje su Vrhovnoj komandi Jugoslovenske vojske u otadžbini 1942. uputili bosanski i hercegovački četnički komandanti Petar Baćović i Dobroslav Jevđević:

- Mi na našoj teritoriji imamo i najorganizovaniju i najbrojniju i najdisciplinovaniju vojsku od svih kojima sada raspolaže naša akcija... Apsolutno naglašavamo potrebu da se nama koji nosimo odgovornost za te trupe ne šalje sa strane komandni elemenat, osim delegata vrhovne komande, da se ne vrše operacije na našem terenu bez našeg pristanka i da jedinicama u operacijama komanduju njihovi stalni komandanti.

Ponekad je znala da padne i poneka teža reč:

- Ti Dražini oficiri hteli bi da budu naši komandanti - govorio je jedan bosanski četnički komandant. - Ja sam im kazao da oni što se kupe oko Draže ne mogu biti gospodari Bosne, kad se ona oslobodi. Mi smo digli ustanak i mi hoćemo da budemo oni koji će u budućnosti rešavati pitanje uređenja naše države.

Jedan od razloga svojeglavosti nekih bosanskih četničkih komandanata ležao je i u činjenici da im praktično ni iz Srbije ni iz Londona nije stizala gotovo nikakva pomoć. O tome je 1942. u pismu jednom svom prijatelju slikovito govorio bosanski četnički komandant Jezdimir Dangić:

- Spavamo na otvorenom polju, pokrivamo se bosanskim maglama, zasmačemo glavicom usmrdjelog luka; slušamo vrisak napuštene djece i plač ucviljenih majki. Sa koljem i sjekirama zarobili smo puške; sa puškama bacače i mitraljeze, čete nam vode redovi, bataljone podoficiri.

Kad je Mihailović i u Bosni pokušaao da uspostavi vojničku hijerarhiju, šaljući bosanskim četnicima za njihovog glavnog komandanta svog bliskog saradnika Petra Baćovića, suočio se s otvorenom neposlušnošću:

- Gospodine ministre, depešu, ako je Vaša, primio i čudim se. U Bosni je podignut ustanak za spašavanje srpskog naroda od potpunog uništenja, bez ičije pomoći. Ne borimo se da bi docnije tražili priznanje i odlikovanja, ali više ne trpimo ničiji apsolutizam i ne dozvoljavamo da se ma ko baca blatom na stotine hiljada palih žrtava.

- Stekli smo uverenje da je Baćović, kao politički eksponent, svojim intrigama glavni krivac nesporazuma između nas i Vas i zato je Bosanski štab na osnovu toga doneo odluku da se isti smenjuje kao komandant Bosanskog četničkog korpusa.

Efektivnu vojnu kontrolu Mihailović nije uspeo da uspostavi ni nad četničkim snagama u Hrvatskoj, ni nad jedinicama u Crnoj Gori, o čemu je i sam svedočio:

- Na čisto italijanskoj okupacionoj zoni, crnogorski nacionalisti su, posle kratke saradnje sa komunistima, stupili u pregovore sa okupatorskom vlašću i stvorili su jedan režim sličan Nedićevom, ali politički daleko više nezavisan.

- Meni nije ostalo ništa drugo nego da to stanje prihvatim i da stvorim borbenu saglasnost između pokreta otpora u Srbiji i pokreta otpora kakav je bio u zapadnim krajevima.

Nesporazuma je bilo i u povremenoj taktičkoj saradnji sa Italijanima. Delić te atmosfere odslikava i Mihailovićeva knjiga depeša:

- Neka Dobroslav (Jevđević) vidi mogu li se važniji Talijani kupovati, pošto i za kakve usluge - piše u jednoj.

Druga tu sliku upotpunjuje:

- Ne slažem se da Baćović ima ma kakav sastanak s Talijanima. Naša linija mora da se održava: jedni se biju i drže vezu i drugi se samo biju.