MAJA 1942. godine general Mihailović je izbegličkoj vladi javio ono što mu je odavno bilo jasno:

- Komunistima je glavni cilj socijalna revolucija, a sve drugo im je sporedno.

Nekoliko dana kasnije, Slobodan Jovanović je pokušao da za obuzdavanje građanskog rata u Jugoslaviji privoli sovjetskog poslanika u Londonu, Aleksandra Jefremoviča Bogomolova. Profesor je sovjetskom zvaničniku rekao da jugoslovenski komunisti, otvarajući socijalno pitanje usred rata, slabe otpornu snagu generala Mihailovića prema neprijatelju.

Bogomolov je odgovorio da Jovanovićevu intervenciju razume kao zahtev da "sovjetska vlada interveniše kod Kominterne". Tim povodom, ne trepnuvši, izjavio je:

- Sovjetska vlada ne prima na sebe nikakvu odgovornost za radnju Kominterne!

Bogomolov je podsetio Jovanovića da su Sovjeti na nedavno održanom sveslovenskom kongresu u Moskvi pozvali sve Slovene na borbu protiv Nemaca:

- Osim toga, i sam Staljin je odao zahvalnost svim partizanima bez razlike. Dalje od toga sovjetska vlada ne može da ide.

Jovanović: Da li sovjetska vlada smatra generala Mihailovića takođe za partizana?

Bogomolov (oklevajući): Sovjetska vlada smatra za partizana svakoga ko vodi borbu protiv Nemaca. Sledstveno, smatra i generala Mihailovića za partizana.

U to vreme Mihailović je govorio da su komunisti u Srbiji u savezu s Nemcima, u Crnoj Gori sa separatističkim zelenašima, u NDH sa ustašama, a da će "Kosovo dati Albancima da bi ih privukli u svoje redove protiv Srba".

TITOVE MEDIJSKE MANIPULACIJE Titova prednost u medijskim manipulacijama bila je sve veća, jer je posle ukidanja moskovske cenzure sve suverenije vladao "Slobodnom Jugoslavijom", jednom od najjačih radio stanica u svetu. Time je Tito stekao nenadoknadiv primat u odnosu na Mihailovića, jer je "Slobodna Jugoslavija" svoje propagandne emisije, pored srpskohrvatskog, slovenačkog i makedonskog, emitovala i na engleskom, francuskom, ruskom jeziku i drugim svetskim jezicima.

Pragmatičnu politiku Mihailovića i njegovih komandanata, da "Italijanima obećaju da ih neće napadati ako im daju hranu za pogorela i osiromašena sela", Tito i njegovi pomoćnici koristili su kao vrhunski dokaz da "svi četnici neposredno i posredno sarađuju sa okupatorom".

Samo zbog toga što se suprotstavlja njegovim pokušajima da okupaciju zemlje iskoristi za nasilno preuzimanje vlasti u Jugoslaviji, Tito je Mihailovića nazivao "najvećim šarlatanom u historiji naših naroda", "vjernim psom okupatora", "podlim izdajnikom", "pravom zvijeri", a u jednoj depeši napisao je:

- Mi smatramo da je izdajstvo Draže Mihailovića i jugoslovenske vlade mnogo opasnije od izdajstva Nedića i Pavelića.

Sovjeti u to nisu olako poverovali, što potvrđuje i urednik sovjetske radio stanice "Slobodna Jugoslavija" Veljko Vlahović:

- U proleće 1942. godine drug Tito je preko nekoliko depeša insistirao da se objave podaci o pravoj ulozi Draže Mihailovića. Tih dana sam u razgovorima s (Georgijem) Dimitrovim (generalnim sekretarom Kominterne) i (Dmitrijem) Manuilskim (sovjetskim predstavnikom u Kominterni) insistirao da se počne objavljivanje (Titovih) dokumenata, ali dozvolu nisam dobijao.

- Tada sam odlučio da na svoju ruku objavim prve dokumente. Prošlo je nedelju dana. U međuvremenu, prislušna služba Radio Londona hvatala je emisije "Slobodne Jugoslavije", a bilten prislušne službe dobijao je i dopisnik TASS-a (Telegrafske agencije Sovjetskog Saveza). On je to preneo centrali u Moskvi, tako je došlo do ruku Molotova (sovjetskog ministra spoljnih poslova), koji me je pozvao, izgrdio, ponavljajući: "Šta vi Jugosloveni mislite?"

- Od toga dana uvedena je cenzura na emisije "Slobodne Jugoslavije", na taj način što su sve emisije morale da budu prevedene na ruski i tek posle parafa mogle da se objave.

Za vreme cenzure Vlahoviću su Sovjeti, iz komentara koje je čitao svake nedelje, sistematski brisali pominjanje "Narodnooslobodilačke vojske" i četnika.

- Ja sam uporno pisao, a oni su uporno brisali - ispričao je on i objasnio:

- Cenzura je trajala nekoliko meseci, dok sovjetsko Ministarstvo spoljnih poslova nije na kraju dozvolilo da se može napadati Draža Mihailović.

Streljanje 250 Srba u Šapcu 25. maja 1943.


Tako su Sovjeti generala Mihailovića, na Titovo uporno insistiranje, počeli da optužuju za kolaboraciju s Nemcima.

Svim sovjetskim agenturnim punktovima u svetu tad je upućena poruka:

- Draža Mihailović je izdajnik!

Sovjetski obaveštajac u SAD Mirko Marković i njegove kolege širom sveta obrnule su ploču, pa su onoga koga su do juče podržavali preko noći počeli proglašavati saradnikom okupatora. Da bi se uništili tragovi onoga što je dotad činio, Marković je naredio da se hiljade plakata na kojima je prikazivan general Mihailović, kako jaše na belom konju, naprasno pocepaju i spale.

Jugoslovenska izbeglička vlada uzela je Mihailovića u zaštitu, predajući Bogomolovu spisak 53 ugledne ličnosti koje su komunisti u Crnoj Gori "pobili kao mirne građane", među kojima su neki zaklani, neki ubijeni iz zasede, neki bačeni u bunar, neki u jamu. Sovjeti se na to nisu osvrtali, iako je general Mihailović tvrdio da ovi ljudi "nisu uzeli nikakvog učešća u borbi protivu partizana", već da su pobijeni da bi se "obezglavio narod".

U svojim konspirativnim porukama Moskva je od 1942. Mihailovića označavala brojem 23, Nedića 24, a Pavelića 25.

Tita je to osokolio, pa je u septembru 1942. godine u šifrovanim porukama Moskvi Mihailovića ocrnio 23 puta, Pavelića jedanput, a Hitlera nijednom.