ČETNICI i partizani u Srbiji od decembra 1941. više su se gledali preko nišana nego za pregovaračkim stolom, ali saradnja dveju ustaničkih vojski u Bosni i Hercegovini bila je intenzivna i početkom 1942. Ponajviše zbog toga što su i jedan i drugi pokret činili uglavnom Srbi, koji su u središnjoj jugoslovenskoj pokrajini sve vreme rata imali opasnijeg neprijatelja od nemačkih nacista i italijanskih fašista.

Bio je to režim nacističko-fašističke Nezavisne Države Hrvatske, koji je već juna 1941. obelodanio odluku da trećinu od oko 1,8 miliona Srba koji su živeli u ovoj kvislinškoj tvorevini pobiju, trećinu proteraju u Srbiju, a trećinu "pohrvate" i preobrate u rimokatoličku veru.

Zato su četnici istočne Bosne, 19. novembra 1941, čim su formirali privremenu upravu ovog dela Bosne, štabu Titove vojske u Bosni i Hercegovini ponudili ne samo nastavak zajedničke borbe, već i "proširenje sloge" i "bratsku saradnju" u uspostavljanju zajedničke vlasti u ovom delu Jugoslavije.

PONUDA za sklapanje sporazuma predviđala je čak i nemoguću misiju - da četnici istočne Bosne pomire i dve zavađene ustaničke vojske u Srbiji:

- Srbi četnici i Srbi partizani (Bosne i Hercegovine) slažu se u tome da bratoubilačke borbe koje se vode u Srbiji ne treba prenositi u Bosnu i Hercegovinu, već da naprotiv treba pokušati da se hitnim upućivanjem jedne zajedničke četničko-partizanske delegacije iz Bosne u Srbiju i tamo izmire zavađena braća.

Tražili su samo zajedničku borbu:

- Svaka diskusija o obliku vladavine, državnom uređenju, unitarističkom ili federalističkom, i o sličnim pitanjima, isto toliko je štetna koliko i izlišna, ili bar preuranjena, jer slabi narodno jedinstvo u borbi protiv okupatora, a dolazi u obzir tek kada se po svršenom ratu bude vodila politička borba za novi ustav, koji će ta pitanja rešiti, i od kojega svi očekujemo bolje državno uređenje - političko, ekonomsko, socijalno i vojno - nego što je pre rata bilo. Stoga svako raspravljanje ovih pitanja u javnosti treba izbegavati, ako ne i zabraniti.

SARADNjU su toliko želeli da su zbog nje bili u stanju da otkažu poslušnost i samom Mihailoviću:

- Mada bosanski četnici priznaju kao i do sada komandu Glavnog štaba četničkih odreda đenerala Draže Mihailovića, po sebi se razume i ovde pismeno potvrđuje da će oni u slučaju da dobiju naređenje za napad na partizane i slična naređenja, izvestiti o nemogućnosti izvršenja naređenja s obzirom na specijalne prilike u Bosni (genocid hrvatskih i muslimanskih ustaša nad Srbima).

UTUK NA MEMORANDUM Strasti u Londonu su se još više uskomešale kad je viceguverner Narodne banke Jugoslavije dr Rudolf Bićanić napravio memorandum o memorandumu Srpske pravoslavne crkve. Naveo je da su Srbi u istočnoj Bosni pobili hiljade Hrvata, "od kojih su najveći broj muslimani", a ustaške pogrome nad Srbima nazivao je ubistvima i "nedelima". Najveću odgovornost svaljivao je na Nemce, koji su podsticanjem zločina "želeli da izazovu sukobe između Srba i Hrvata i stvore duboku mržnju između njih da bi na taj način sprečili slovenske narode da se ujedine".

U znak dobre volje za saradnjom, četnici istočne Bosne su posle oslobađanja Bratunca i Srebrenice od ustaša partizanima dali 1.000 kilograma pasulja, 3.800 kilograma pšenice, 2.200 kilograma krompira, stotinu kilograma zobi, 64 kilograma jabuka, nekoliko stotina kilograma duvana i 14 metara platna za zavoje.

Zbog tih "specijalnih prilika", savezništvo četnika i partizana u mnogim krajevima Bosne i Hercegovine trajalo je sve do proleća 1942, a sporadična saradnja odvijala se čak do kraja septembra 1944. godine.

JUGOSLOVENSKA izbeglička vlada u Londonu, Mihailovićev glavni politički oslonac, već krajem 1941. i početkom 1942. uveliko je bila u rasulu od kojeg se više nikad nije oporavila.

Povod za pucanje krhke srpsko-hrvatske koalicije bio je memorandum Srpske pravoslavne crkve nemačkom vojnom zapovedniku Srbije, generalu Hajnrihu fon Denkelmanu, o pogromima Srba u Pavelićevoj NDH. U ovom dokumentu, koji je potpisao vikar patrijarha Srpske pravoslavne crkve i episkop budimski, vladika Valerijan, tražena je pomoć nemačkih okupacionih vlasti u obuzdavanju ustaških zločina protiv Srba.

U njemu su navedena imena 39 sveštenika i 554 građana koje su pobile ustaše; detaljno su opisani zločini počinjeni u Donjem Lapcu, Gospiću, Karlovcu, Konjicu, Korenici, Mostaru, Nevesinju, Trebinju, Stocu, Ljubinju, Našicama, Sisku, Petrinji, Novoj Gradiški, Slavonskom Brodu, Slavonskoj Požegi, Pakracu, Osijeku, Prijedoru, Sremskim Karlovcima, Sanskom Mostu, Ključu, Drvaru, Vukovaru, Bjelovaru, Vlasenici, Derventi, Dvoru na Uni, Banjaluci, Bosanskoj Gradiški, Bosanskom Petrovcu, Bosanskom Novom, Bosanskoj Krupi, Bosanskom Grahovu, Bosanskoj Kostajnici.

Citirane su i reči koje je na ustaškoj skupštini u Banjaluci, 23. maja 1941, izgovorio ustaški stožernik Viktor Gutić:

- Ali od sutra ću pritegnuti. Pucaće kičme. Nastaće čišćenje. Nema milosrđa. Poglavnik i hrvatski ministri jedva čekaju da dođu u Banjaluku, a to će biti brzo, brzo ćemo i mi raditi. Ja ću biti jaka gvozdena metla. Ovde ja kažem: neka mi nijedan ne dolazi moliti za naše dušmane.

U MEMORANDUMU je navedeno i kako je sedam dana kasnije stožernik Gutić na zboru u Sanskom Mostu, pozvao lokalne ustaše da "uništavaju Srbe gde ih god stignu, a da blagoslov našeg poglavnika i moj neće izostati". I da je posle toga ustaši Hasanu Šabiću predao visoku novčanu nagradu zato što je ubio najviše Srba u obližnjem selu Kijevu.

Prema podacima autora ovog dokumenta, od stvaranja NDH u ustaške zatvore i logore odvedeno je više od 100.000 Srba.

U propratnim dokumentima uz memorandum pominjano je da je samo u prva tri meseca rata u NDH pobijeno 200.000 Srba; prema izveštaju jednog poljskog diplomate, koji je živeo u Zagrebu, u NDH je 1941. likvidirano 50.000 Srba, a u jednom dokumentu jugoslovenske izbegličke vlade, pisanom leta 1943. pominje se brojka od čak milion Srba ubijenih u NDH.

U kabinetima jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu memorandum Srpske pravoslavne crkve iz 1941. izazvao je pravi zemljotres.

HRVATSKI ministar Juraj Krnjević izrazio je sumnju u verodostojnost informacija o ustaškim nedelima, ali vlada je smogla snage da osudi "progone Srba u NDH". I da zapreti "svim ubicama da će ih stići zaslužena kazna", a da "svesnim Hrvatima i Srbima uputi apel da se međusobno slože i da ne nasedaju neprijateljskoj propagandi ni ubilačkoj akciji domaćih izdajnika".

Posle sednice vlade, general Simović zamolio je britansku vladu, predsednika SAD, predsednika sovjetske vlade i vatikanskog papu da se založe da se "spreči istrebljenje našeg naroda", ali od ovog poteza se ogradio potpredsednik vlade dr Juraj Krnjević.

Tokom tri poslednja dana 1941. vlada je pokušavala da razveže ovaj Gordijev čvor, ali dogovora nije bilo. Krnjević je govorio da hrvatski narod nije odgovoran za zločine ustaša nad Srbima, ministar narodnog zdravlja Milan Grol molio je hrvatske ministre da u osudi ustaških nedela "izađu iz svog rezervisanog stava", ali vlada o svemu ovome nije uspela da formuliše nikakav zaključak.

Svađe iz Londona proširile su se i na SAD, gde se besomučnim hrvatskim umanjivanjem i relativizovanjem i srpskim uvećavanjem žrtava ustaških pokolja vređalo saosećanje sa srpskim stradalnicima u NDH.