Čim ga je jugoslovenska izbeglička vlada postavila za komandanta "svih patriotskih snaga u Jugoslaviji", pukovnik Mihailović je svoj pokret preimenovao u Jugoslovensku vojsku u Otadžbini. Ova poslednja naznaka u nazivu vojske bila je nužna zbog toga što su se jugoslovenske vazduhoplovne i pomorske snage 1941. godine, zajedno s vladom, takođe povukle iz zemlje i bile su pod direktnom britanskom komandom na Bliskom istoku.

Na osnovu ovlašćenja jugoslovenske izbegličke vlade, Mihailović je od svih naoružanih ustaničkih pokreta i grupa u zemlji zatražio da se stave pod njegovu komandu, a osnovni ratni cilj svoje vojske tih dana ovako je definisao:

- Oslobođenje svih Južnih Slovena ujedinjenih pod okriljem zajedničke majke - Velike Jugoslavije.

KOMUNISTI su ga glatko odbili, a komandanti srpskih ustaničkih snaga u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Dalmaciji i Lici izrazili su mu lojalnost, pa će Mihailovićev pokret u ovim krajevima uskoro imati desetine hiljada pristalica.

Povoljne reakcije stigle su i iz Slovenije, pa će Jugoslovenska vojska u otadžbini uskoro u ovom delu Jugoslavije raspolagati s više od hiljadu pristalica.

Još u maju 1941, u vreme kada se Mihailović pojavio na Ravnoj gori, oko generalštabnog majora Jugoslovenske vojske Ivana Fregla u Sloveniji su se počeli okupljati neki aktivni oficiri Jugoslovenske vojske. Major Fregl ubrzo je krenuo u Beograd, da obiđe suprugu i ćerku Gordanu, a njegov plan da se posle nekoliko dana vrati u Sloveniju osujetili su Nemci, koji su ga uhapsili u Beogradu.

Iz nemačkog zatvora spasao ga je jedan njegov beogradski prijatelj, a Fregl je pobegao na Ravnu goru. Postavljen je za načelnika Štaba Kolubarskog vojno-četničkog odreda, kojim je komandovao njegov kolega, major Aleksandar Mišić.

Pored ove dužnosti, major Fregl je na Ravnoj gori s Dražom Mihailovićem osnovao oficirsku školu, u kojoj je predavao strategiju ratovanja. Tu školu kasnije je završio i najstariji Mihailovićev sin Branko.

VOĐSTVO nad grupom slovenačkih oficira Jugoslovenske vojske, koji se nisu mirili sa okupacijom Slovenije, posle odlaska majora Fregla na Ravnu goru preuzeo je major Karl Novak, koga je Mihailović početkom septembra 1941. postavio za predstavnika svog pokreta u Sloveniji.

Slovenački četnici širili su krug svojih pristalica, pa su uskoro pokrenuli i svoj nedeljni list, Sloboda ili Smrt, štampan u 3.000 primeraka. Na širenje organizacije uticala je i emotivna naklonost Mihailovića prema Slovencima, kojima je već prve godine rata obećao da će učiniti sve da se Sloveniji, pored Primorske oblasti, priključe i Koruška i Štajerska.

SREDINOM decembra 1941. Nemci su streljali dvojicu bliskih Mihailovićevih saradnika, majore Aleksandra Mišića i Ivana Fregla.

DRAŽA OPASNIJI OD HITLERA I PAVELIĆA

POČETKOM decembra te 1941, na predlog jugoslovenske izbegličke vlade, kralj Petar Drugi je pukovnika Mihailovića unapredio u čin brigadnog generala. Mihailović je zahvaljivao, moleći generala Simovića da u kontaktu s britanskim i sovjetskim diplomatama u Londonu pokuša uticati na jugoslovenske partizane da zaustave građanski rat u zemlji: - Građanski rat trajao bi dugo, a u međuvremenu ništa ne bi bilo učinjeno protiv Nemaca. U poslednjih tridesetak dana te 1941. Tito je u depešama koje je poslao u Moskvu Mihailovića napao dva puta, Hitlera i Pavelića - nijednom.

Prema svedočenju jednog očevica, noć uoči njihovog streljanja ovako je izgledala:

- Noć su proveli u takozvanom policijskom zatvoru u Valjevu, u posebnim ćelijama u kojima su specijalno za njih unesene vojničke postelje i gvozdene peći.

- Bilo im je doneseno i pravo obilje jela i pića. Ali dok major Fregl nije ni od čega hteo išta da okusi - on je neprestano ležao na postelji zanesen u svoje misli - major Mišić se obilato služio i jelom i pićem.

- Do u samo svanuće, Mišić je bio budan. Pio je pritom neprestano crno vino. I čas je pevao, čas plakao.

- Ujutru, tek što se razdanilo, Mišić i Fregl izvedeni su iz svojih ćelija na dvorište i tu fotografisani. Nekoliko puta sami, a nekoliko puta s nemačkim oficirima koji su došli po njih.

Dan posle njegovog streljanja u Valjevo je stigla Freglova supruga Milica:

- Otišla sam u Valjevo - ispričala je ona pola veka kasnije - u nameri da ga spasem. Primio me je nemački kapetan fon Štenc. Odlično je govorio srpski. Bio je pre rata inženjer u Sarajevu.

- Umesto pomoći, pružio mi je zapečaćeni koverat i rekao: "Morate da budete hrabri, jer vaš muž je poginuo kao heroj."

- Umalo se nisam srušila. Ali one reči, da je umro kao heroj, delovale su. Izašla sam ćutke na hodnik i otvorila koverat. U njemu je bilo nešto novca i Ivino oproštajno pismo koje brižljivo čuvam:

- Valjevo, 16. decembra 41. Mila ženice. Nemački ratni sud me je danas osudio zbog "četnikovanja" na smrt. Ništa se ne bojim. Žao mi je samo tebe i Gođe (ćerke Gordane).

- Nevin umirem. Savest mi je potpuno čista. Umirem za čast otadžbine i naroda. Umirem kao junak i sam ću komandovati paljbu.

- Žao mi je samo što nisam poginuo na bojnom polju. Budi hrabra i vaspitavaj dobro Gođu. Moje odelo, civilno, nalazi se kod prote Popovića u Mionici. Šaljem ti i nešto novca. Ljubim tebe, Gođu i sve moje, tvoj Srček.

Prema svedočenjima njegovih ratnih drugova, poslednja želja Ivana Fregla bila je da sam komanduje nemačkim streljačkim strojem koji je trebalo da ga ubije. Slušajući ga sa nevericom, nemački oficir mu je izašao u susret.

Nekoliko trenutaka posle streljanja majora Fregla i Mišića Ratni dnevnik Vermahta beleži da otpor ustanika baš u tom kraju nije jenjavao:

- Jake bande jugozapadno od Valjeva. Bande su se pojavile i na zapadnom Kosjeriću.

ODMAH po okupaciji Jugoslavije, italijanske vlasti su od slovenačkog političara, diplomate, pisca i bankara Ivana Hribara, ultimativno zahtevale da preuzme dužnost gradonačelnika okupirane Ljubljane. Hribar je to kategorički odbio i umotan u jugoslovensku zastavu u 90. godini života skočio je u ledenu Ljubljanicu.

Iza sebe je ostavio poruku s Prešernovim stihovima:

Manje je strašna noću crne zemlje krilu,

Nego pod svetlim suncem ropstva dani.