SLABO branjena Požega pala je u ruke partizana, Mihailović je poslao Titu u Užice pismo u kojem je predložio da se neprijateljstva hitno obustave. Tražio je da partizani napuste Požegu, da se poštuju dogovori o nenapadanju i da se formiraju zajednička komisija i sud za utvrđivanje uzroka i iznalaženje krivaca sukoba.

Tito je formalno prihvatio predlog za formiranje zajedničke komisije, ali svojim snagama nije naredio da se povuku iz Požege.

Da su partizani prvi napali četnike, a ne obrnuto, jedanput je potvrdio i sam Tito, koji je jednom američkom časopisu 1944. priznao:

- Krajem oktobra 1941. saznali smo da Mihailović priprema napad na Užice. Da bismo to sprečili, naše snage su 2. novembra u 4 sata ujutro dobile zadatak da izvedu kontranapad. Osam kilometara od Užica naše snage su naletele na 800 četnika i posle višečasovne borbe potpuno su ih razbile. Tu je skončao i četnički komandant, a nekoliko stotina četnika je prekrilo bojno polje. Potom smo naredili opšti napad na Užičku Požegu, glavnu četničku bazu i zauzeli je posle izuzetno krvave borbe, te nastavili prodiranje prema Ravnoj gori.

PRIZNANjE da su partizani izveli "kontranapad" pre nego što su napadnuti, ni vođi jugoslovenskih komunista, ni jugoslovenskoj istoriografiji, nije predstavljalo nikakvu prepreku da decenijama govore kako su četnici prvi napali partizane. I da su oni jedini i isključivi krivci za izbijanje građanskog rata u Srbiji.

Istog časa kada je izveo "kontranapad" na četnike, Tito je svu krivicu za neprijateljstva počeo da svaljuje na Mihailovića, dajući istovremeno znak za propagandnu satanizaciju doskorašnjih ratnih saveznika. Mihailović i njegovi saradnici preko noći su postali "ogavni oficirski ološ sa Ravne gore", "izdajnička gospoda sa Ravne gore", "oružje Hitlera", "izdajnici srpstva".

Ni druga strana nije birala reči, nazivajući Tita i njegove saradnike "mangupima", "neodgovornim ljudima", "probisvetima", "međunarodnim ološom", "narodnim krvolocima".

MIHAILOVIĆ je tih dana pokušao da sazna kakvo je raspoloženje Nemaca. U diplomatski stilizovanoj ponudi rekao im je da "naš narod voli slobodu i da bi se radovao kada se na njegovoj teritoriji ne bi nalazile nemačke jedinice", da su četnici u stanju da održavaju red u zapadnoj Srbiji i da zbog toga od Nemaca traži naoružanje.

Nemci mu nisu poverovali. Mislili su da on želi da dobije u vremenu, da pregura zimu i bolje organizuje svoju vojsku koja bi u datom momentu udarila na nemačku oružanu silu. Svoje nepoverenje načelnik Upravnog štaba nemačke komande u Srbiji Harold Turner objašnjavao je činjenicom da se Dragiša Vasić, kao jedan od odgovornih za puč od 27. marta 1941, nalazi u Mihailovićevom štabu, da štiti Jevreje koji se nalaze kod njega, a da se s komunistima ne slaže samo oko načina borbe protiv okupatora.

Izbeći bratoubilački rat U OBRAĆANjU, porobljenom narodu u zemlji, preko Radio Londona. general Simović je još rekao: - Nemojte nasedati paklenom planu naših neprijatelja koji idu za tim da izazovu međusobno ubijanje i bratoubilački rat. Ko danas iz ličnih razloga ili ideološke razlike radi protivno, čini zločin prema svom narodu.

NEMCI su zato od Mihailovića tražili samo jedno - "obustavljanje borbe i bezuslovnu predaju".

Mihailović je uzvratio istom merom:

- Srpski narod voli slobodu. Bez obzira na to što je slobodu izgubio, on se nada da će je ponovo steći.

- Nije moja namera bila da ratujem protiv oku patora, jer kao generalštabni oficir poznajem snagu obeju strana. Nisam komunista i ne radim za njih. Ali, ja sam pokušao da ublažim i sprečim njihov teror. Komunisti se ne brinu za narod...

- Oni hoće da pogine što više Srba, kako bi docnije imali uspeha. Moja jedina namera je da sprečim teror koji je isto toliko užasan kao i nemački. Narod je trenutno izložen dvema terorističkim akcijama, a nevin je...

- Naša dužnost kao vojnika je da se ne predamo dogod možemo izdržati. Stoga nam se ne može prebaciti zašto se ne predajemo.

OPUNOMOĆENIK nemačke komande, potpukovnik Rudolf Kogard, ipak je postavio pitanje Mihailoviću da li "bezuslovno kapitulira ili ne", a kad je dobio odrečan odgovor, razgovori su završeni.

Ovaj susret registrovao je i Njujork tajms, koji je procenio da Mihailovićevi pregovori s Nemcima predstavljaju znak slabosti Vermahta.

POD PRITISKOM Moskve i Londona, Titovi i Mihailovićevi predstavnici poslednji put su se sreli sredinom novembra u Čačku.

Razgovaralo se smireno, ali nijedna strana nije htela da popusti.

Kad je četnički pregovarač izašao iz prostorije u kojoj je održavan sastanak, i svom komandantu telefonom javio da u "pregovorima nije ništa učinjeno", Mihailović mu je naredio:

- Odmah se vratite natrag i napravite sporazum pod ma kojim uslovima!

Tito je sporazum o osnivanju zajedničke komisije, koja je trebalo da utvrdi krivce za početak građanskog rata, već na početku minirao, osuđujući unapred drugu stranu kao jedinog krivca.

PARTIZANSKOM vođi frustraciju je pojačavala i odluka legitimne jugoslovenske izbegličke vlade, koju su priznavale sve članice antihitlerovske koalicije, da Mihailovića 15. novembra 1941. proglasi za "komandanta svih oružanih snaga u zemlji".

Možda još više način na koji je to general Simović učinio preko Radio Londona:

- Mi smo ne jednom poručivali da za odsudnu borbu čas još nije kucnuo... A kad čas konačnog obračuna bude došao, onda ćemo krenuti svi u borbu složni i razbiti okove koje su nam mrski neprijatelji nametnuli.

- Pozivamo sve prave predstavnike naroda, sve one koji vole slobodu svoju i svoje Otadžbine, i naročito sve one hrabre sinove koji su se već podigli da tu slobodu brane oružjem u ruci, da se ujedine u zajedničkoj borbi protiv okupatora i nasilnika, stavljajući se pod komandu komandanta svih jugoslovenskih oružanih snaga u zemlji Draže Mihailovića.

MIHAILOVIĆ je istog dana kada su se njegovi pregovarači poslednji put sreli s Titovim predstavnicima, uputio prvu proklamaciju Srbima, Hrvatima i Slovencima:

- Osloboditi Otadžbinu sirovog nasilnika, povratiti čast našim zastavama, poneti ih na krajnje granice gde naš narod biva te ujediniti ga u Velikoj Jugoslaviji, uređenoj bratskim sporazumom Srba, Hrvata i Slovenaca na osnovama poštovanja narodnih prava i društvenog poretka na korist radnih narodnih slojeva, evo, uzvišenih ciljeva naše nesalomljive borbe.

- Protiv protivnika, opremljenog najsavremenijim oružjem, može biti uspešna samo borba ujedinjenim snagama, organizovana i vođena s jednog mesta. Pojedinačne akcije znače lakomisleno prolivanje dragocene krvi naroda koji već krvari bezbroj rana.