Pokazalo se da je većina trezvenih Bošnjaka prerano odahnula kad je reis-ul-ulema Mustafa Cerić 2012. godine bio prinuđen da posle gotovo dve decenije više političkog nego verskog revnovanja teška srca napusti komandno mesto u IZ BiH. Svoje nerealne ambicije da postane lider evropskih ili bar balkanskih muslimana, za šta je godinama uporno lobirao, nedavno je ponovo usredsredio na domaću političku scenu, najavivši kandidaturu za bošnjačkog člana Predsedništva BiH.

Odluku je obrazložio postojanjem prava i obaveze člana Predsedništva da „svojim radom to Predsedništvo učini najsnažnijim mehanizmom za razvijanje i očuvanje državnosti BiH“, nagovestio je nekakav svoj „Maršalov plan za izlazak BiH iz krize“ i pozvao levicu i desnicu (ima li još toga u BiH?) da mu se pridruže na srednjem političkom putu koji namerava da trasira. Usledile su, razumljivo, burne i protivrečne reakcije u javnosti koju je bivši reis navikao na razna iznenađenja, ali i na to da je od njega ništa ne može iznenaditi.

Premda je bilo i onih koji su Cerićevu obznanu neposrednog i otvorenog stupanja u političku arenu dočekali isticanjem načelne legitimnosti takvog koraka („svaki građanin BiH ima pravo da se kandiduje“), pa i konstatacijom da Cerić ne bi bio ništa gori od sadašnjih „civilnih“ članova Predsedništva, a predsednik RS Milorad Dodik čak i pohvalio reisovu iskrenost, za razliku od Izetbegovićeve pritvornosti u zalaganju za iste islamističke i unitarističke ciljeve, ipak je velika većina komentatora, pogotovo iz bošnjačke sredine, upozorila na pogubnost samog Cerićevog kandidovanja, a kamoli tek (ne baš verovatne) pobede, po vitalne interese Bošnjaka i sudbinu BiH kao jedinstvene države. Neki su se i javno zapitali: Ko će nam posle ovoga poverovati da smo moderna evropska nacija, a ne džemat koji klanja za svojim hodžom? Bilo je i tumačenja da se iza Cerićeve kandidature krije sukob linija arapskog i turskog uticaja na muslimane u BiH, pri čemu bi bivši reis bio eksponent arapskog, a sin pisca „Islamske deklaracije“ turskog tabora.

Ali zašto biti toliko sumnjičav i na kraj srca? Možda je zaista na pomolu formula trajnog rešenja za stabilnost BiH? Nije li i Cerićev dugogodišnji saborac Muamer Zukorlić, sa sveže prijavljenim prebivalištem u Srebrenici, ne tako davno najavio da bi se mogao, kao onomad u Srbiji, kandidovati za predsednika Republike Srpske. A zašto ne bi za srpskog člana Predsedništva BiH? Još samo da se u Mostaru dogovore da se za hrvatskog člana Predsedništva kandiduje tamošnji glavni imam Salem ef. Dedović, koji inače lepo sarađuje s franjevcima, i eto ti rahatluka, odnosno „mehanizma za razvijanje i očuvanje državnosti BiH“, koji priželjkuje Cerić.