POZIVAJUĆI se, hladno i administrativno, na odgovarajuće odredbe Konvencije o statusu izbeglica iz 1951, UNHCR je doneo preporuku koja će, ako bude sprovedena, životno poražavajuće uticati na hiljade prognanika iz Hrvatske koji još uvek imaju izbeglički status. Funkcioner UNHCR Melita Šunjić objašnjava da je reč o standardnoj proceduri i objektivnoj proceni stanja, pa je tako, recimo, prošle godine predloženo ukidanje izbegličkog statusa za ljude koji su izbegli iz Ruande pre dvadeset godina. Iako joj preporuka, naravno, odgovara, teško je poverovati da zvanična Hrvatska može biti zadovoljna ovom prispodobom. Ta kritična odredba Konvencije predviđa da „izbeglički status prestaje onda kada nastanu trajne i suštinske promene u zemlji porekla i kada više ne postoje okolnosti koje su dovele do raseljavanja“.

Pojednostavljeno, nema ni „Bljeska“ ni „Oluje“, pa nema ni razloga za bežanje glavom bez obzira. Valjalo bi upitati nadležne u UNHCR-u da li su se prilikom odlučivanja da donesu ovakvu sudbinski dalekosežnu preporuku rukovodili i obavezujućim Smernicama za određivanje izbegličkog statusa na terenu (2003), u kojima, pored ostalog, piše: „Prilikom donošenja odluke o primeni klauzula o isključenju na osnovu prestanka okolnosti, države moraju pažljivo proceniti fundamentalni karakter promena do kojih je došlo u zemlji državljanstva ili porekla, uključujući sveopštu situaciju u vezi s ljudskim pravima, kao i naročit uzrok strahu od proganjanja“.

Iz detaljne razrade pomenutih merila, koja u Smernicama sledi, jasno je da u Hrvatskoj nije došlo do promena fundamentalnog karaktera koje bi otklonile strah od proganjanja. Uostalom, i UNHCR priznaje da „diskriminacija može postojati“, ali da ona nije progon i ne zahteva međunarodnu zaštitu. Kakav cinizam! Bez obzira na namere onih koji bi trebalo da štite prava izbeglica, ova preporuka se, kako izgleda, uklapa u formulu blaže varijante konačnog rešenja izbegličkog, a zapravo srpskog pitanja. Faze bi bile sledeće: organizovani masovni progon nepoćudne etničke grupe, onda dosledna i trajna diskriminacija, a za sve uz izričitu ili prećutnu podršku tzv. međunarodne zajednice. Rezultat ne može izostati.

Pošto UNHCR tvrdi da se u Hrvatsku, od 580 000, koliko je u njoj živelo 1991, vratilo 133.000 Srba (da li je to onaj Tuđmanov „podnošljiv broj“?), a kako im se uglavnom ne vraćaju stanovi i imovina, kako se teško zapošljavaju, proskribuje im se nacionalno pismo, a sve u atmosferi povampirenja nikad upokojenog ustaštva (zanimljivo vremensko podudaranje s ulaskom Hrvatske u EU!), teško je oteti se utisku da u svemu ima nekog paklenog sistema, pa je prosto neverovatno kako čak i pojedini ovdašnji „analitičari“ Putinov odnos prema novokijevskoj, „majdanskoj“ demokratiji smatraju iracionalnim.