TUŽNO je bilo gledati prvo veče Festivala italijanske pesme u Sanremu! Pogotovo su se bedno i nekako povređeno osećali oni koji pamte godine kad su se beogradske ulice s večeri praznile u vreme ove svetkovine italijanske kancone koja je, zajedno s reklamnim spotovima iz „Karusela“, bila naš prvi širom otvoreni prozor ka svestrano bogatom i ozarenom potrošačkom svetu Zapada. O muzičkoj strani ovogodišnjeg, šezdesetčetvrtog Festivala ne vredi ni govoriti, naročito ako nam iz sećanja i ušiju nisu (a nisu!) iščilele besmrtne pesme Vile, Modunja, Mine, Milve, Čelentana, Endriga i tolikih drugih velikana tradicionalno najraspevanije zemlje Evrope. Pevači su uglavnom recitovali, šaputali, pocupkivali i „gutali mikrofon“, a i oni koji bi bili kadri da puste glas usrećeni su krajnje nepevljivim kompozicijama.

Sve se menja, pa naravno i Sanremo, ali zašto stalno nagore? Kad se, gostujući u jednoj od bezbrojnih televizijskih emisija posvećenih Festivalu, jedina među prisutnim „ekspertima“ za pesmu stvarno kompetentna junakinja nekih pređašnjih Sanrema, Iva Zaniki, osmelila da kritički zucne o kvalitetu sadašnje „smotre italijanske kancone“, bila je grubo ućutkana od strane bulumente medijskih šakala koji parazitski, a sasvim lagodno, žive od opsenarske lakrdije u Aristonu. A za opsenu su, kao i tokom poslednjih nekoliko godina, zaduženi voditelji, glavni protagonisti Festivala.

Ovoga puta su to, po drugi put, bili „prezentatori“ Fabio Facio i Lučana Liticeto. Izbledeli i isušeni Facio, u usiljenim duetima s gošćom večeri, izgubljenom Laticijom Kastom, i groteskno neukusna Liticeto, od čije je simpatične ružnoće ostalo samo ovo drugo, a pored koje je nekoliko decenija starija Rafaela Kara izgledala kao šiparica, spustili su Festival na dosad najniži kabaretsko-vodviljski nivo umetničke i duhovne promašenosti. A „odabrana“, saučesnička publika u sali sve vreme je gromko aplaudirala. Hleba i igara? Kao u doba starog Rima. Možda je to ideja, ali hleba nema. Pred sam početak spektakla dvojica (pravih ili lažnih?) očajnih radnika s juga zapretili su da će se baciti s galerije Aristona, buntovni Bepe Grilo, vođa pokreta „Pet zvezda“, „posetio“ je Festival i pred masom građana upozorio da ne bi trebalo pevati „Bela ćao, bela ćao“, dok narod nema šta da jede.

Istoga dana na Narodnom trgu u Rimu okupilo se šezdesetak hiljada upropašćenih vlasnika malih i srednjih preduzeća iz cele Italije, jer im je došlo do grla... Scene na pozornici u Sanremu neodoljivo su podsetile na nezaboravni film „Kabare“, s nemerljivom umetničkom prednošću na strani Lajze Mineli i Džoela Greja. Nadajmo se samo da ovakav Sanremo ne najavljuje ono što je istorijski usledilo posle epohe oživljene u „Kabareu“. A to nikako nije samo italijanski problem.