ČERČIL, koga je Ruzvelt u aprilu uveravao da se obaveštajna misija neće slati, indirektno je čuo o dolasku američkih oficira na Mihailovićevu teritoriju. Dana 1. septembra poslao je Ruzveltu kratku i oštru poruku u kojoj se osvrnuo na predsednikovo prethodno obećanje:

"Mi se upinjemo da Titu damo podršku i, naravno, ako SAD podrže Mihailovića, nastaće kompletan haos. Nadao sam se da će stvari u vezi sa tim ići glatko ali ako nastavimo da podržavamo različite strane postavićemo scenu za jedan fini građanski rat. General Donovan je zastupao jak Mihailovićev lobi upravo kada smo ubedili kralja Petra da odlučno raskine sa njim i kada su mnogi četnici prebegli u Titovu narodnooslobodilačku vojsku. Jedina šansa da se sačuva Kralj je jedinstvo premijera, bana Hrvatske i Tita..."

Ruzvelt je odgovorio 3. septembra:

"Misija OSS je moja greška. Nisam to usaglasio sa svojim prethodnim akcijama od 8. aprila. Naređujem Donovanu da povuče svoju misiju."

Misija, pak, nije napustila Jugoslaviju sve do 1. novembra.

Vojna snabdevenost Mihailovića bila je krajnje ograničena. Nikakva saveznička pomoć nije stizala skoro godinu dana. Pojavila se mogućnost da se dobije oružje kada je Nedić, marionetski srpski premijer, uvidevši da nemačka moć opada, napravio u avgustu kontakt sa Mihailovićem preko posrednika.

Sastanak njih dvojice se odigrao u Ražani, blizu Užica, 20. avgusta. Prema Klisolu, inicijativu je pokrenuo Nedić, a Mihailović je bio malo neodlučan, ali je Kalabić, jedan od četničkih komandanata, ugovorio sastanak. Mihailović u početku nije bio prijatan, ali je pokazao više interesovanja kada je Nedić počeo da mu se dodvorava.

Nemački specijalni izaslanik Nojbaher, je takođe govorio o sastanku Mihailović-Nedić, rekavši da su se njih dvojica sastali u mračnoj sobi, tako da niko nije mogao sa sigurnošću da kaže da su se uopšte i sastali. Klisol i Nojbaher se slažu da je razgovarano o naoružavanju 50.000 četnika. Nojbaher je rekao da je Nedić izvestio Nemce o tom zahtevu ali da nije pomenuo da se sreo sa Mihailovićem. Nedić je rekao da misli da je taj sa kime je razgovarao bio Mihailović, "mada možda i greši".

Od kada je Šubašićeva vlada formirana početkom jula - sa Šubašićem kao ministrom vojske, mornarice i vazduhoplovstva - ona se rve sa problemom šta uraditi sa Mihailovićem i njegovim ostatkom kapaciteta kao šefa Štaba vrhovne komande jugoslovenske vojske u otadžbini.

UZALUDNA MOBILIZACIJA Znajući da vreme radi protiv njega, a u svetlu približavanja Crvene armije jugoslovenskoj granici, Mihailović je izdao naređenje za opštu mobilizaciju, koje je stupilo na snagu 1. septembra. U njemu je pisalo: "U ime Petra II, u skladu sa našim velikim savezom i na osnovu ovlašćenja koja su mi data, proglašavam počev od ponoći 1. septembra 1944. opštu mobilizaciju čitave nacije protiv neprijatelja..."

Sa tačke gledišta Šubašića, Mihailovićevoj upotrebljivosti, koliko god je velika, došao je kraj. Stvoreno je nekoliko verzija kako da se on ukloni sa komandnog položaja, uključujući i imenovanje njegovog naslednika, koji bi mogao da razreši probleme oko Tita. Uzimana su u obzir dva kraljeva generala, Glišić i Ristić. Ali ovo rešenje je odbačeno kada je postalo jasno da će četničko-partizanski konflikt prevazići pitanje ličnosti i da nikakav novi vođa četnika ne može da ih spoji sa partizanima. Jer, ako bi novi general bio po volji četnicima, bio bi anatemisan kod partizana, a ako bi bio simpatičan partizanima, ne bi ga prihvatili četnici.

Stoga je odlučeno da se pokuša sa drugom taktikom. Na osnovu preporuka Šubašićeve vlade, kraljevskim dekretom od 29. avgusta je ukinuto mesto koje je zauzimao Mihailović, a Tito je određen kao jedini lider snaga otpora u Jugoslaviji. Osim toga, Mihailović je stavljen na listu za penziju.

Mihailović se još nadao ustanku koji bi se poklopio sa iskrcavanjem britanskih i američkih snaga u Jugoslaviji. S obzirom na to da je situacija sada bila drugačija, mislio je da će Rusi ceniti njegovu pomoć pri izbacivanju Nemaca. Na kraju krajeva, niti on niti vlada u izbeglištvu nisu nikada imali antisovjetski stav. On se borio protiv komunista interno, ali je već krajem januara 1944, tokom svetosavskog kongresa, poslao poruku solidarnosti četnika Sovjetskom Savezu i Staljinu.

Pukovnik Mekdauel je kasnije istražnoj komisiji u slučaju Draže Mihailovića izjavio:

"Kada je dolepotpisani stigao da Mihailovićevog štaba avgusta meseca 1944, opšta nacionalna mobilizacija je već stupila na snagu. Dolepotpisanom su pokazani planovi i naređenja izdata za sveopšti napad na sile Osovine, i, zajedno sa ostalim američkim oficirima, lično je prisustvovao razmeštanju trupa koje je bilo u svrhu tog napada. Dokazi su neporecivi da je general Mihailović ravnomerno rasporedio svoje snage za glavni napad protiv nemačkih garnizona, depoa i linija komunikacije, ali je radeći ovo bio u obavezi da svoju pozadinu i levo krilo ostavi izloženo delu glavnih partizanskih snaga koje su nedavno krenule u napad protiv nacionalista.

U to vreme, mala grupa američkih oficira je bila u mogućnosti da pokrije front i ima neka opažanja da su tokom septembra nacionalne snage uspele da se suprotstave nemačkim i bugarskim snagama, do krajnjih granica svojih mogućnosti u opremi i ljudstvu. Kretanja Osovine su bitno ometana, a osvojena je znatna količina municije i zarobljenika."

Mora se uzeti u obzir da je Mekdauel dao ovo svoje mišljenje u vreme kada su partizani sudili Mihailoviću za izdaju, ali postoje dokazi da se izvesne četničke operacije protiv Nemaca i Bugara jesu odigrale početkom septembra 1944.

(Nastaviće se)