TITO je odgovorio Čerčilu 9. februara, naglašavajući, prvo, da jugoslovenska vlada i Mihailović moraju biti „precrtani“; drugo, Narodno oslobodilačko veće Jugoslavije mora biti priznato od strane Saveznika kao jedina jugoslovenska vlada, a kralj Petar će morati da se podvrgne zakonima Antifašističkog veća nacionalnog oslobođenja. Treće, ukoliko kralj Petar prihvati ove uslove, partizani neće odbiti saradnju sa njim u vezi pitanja monarhije koje će ostati otvoreno sve do oslobođenja Jugoslavije i konačno, kralj Petar bi trebalo o svemu tome da izda deklaraciju.

Pre nego što je još jednom odgovorio Titu, Čerčil se 22. februara 1944. obratio Parlamentu hvaleći partizane biranim rečima:

- Komunistički element je imao čast da bude među prvima, ali kako je pokret rastao u snazi i brojčano, došlo je do procesa promena i ujedinjenja pa su nacionalne koncepcije prevagnule. U maršalu Titu partizani su pronašli izuzetnog vođu, proslavljenog kroz borbu za slobodu. Na nesreću, možda i neizbežno, ove nove snage su došle u sukob sa onima pod vođstvom generala Mihailovića.

Pre nego što je predao izjavu, Čerčil je pokazao Idnu, koji je predložio da treba da bude manje jaka kada je pohvala Titu u pitanju, jer bi onda Tito mogao da pomisli da je britanska vlada toliko zadovoljna njime da nije potrebno da pravi nikakve ustupke u saradnji sa kraljem Petrom.

Tri dana kasnije 25. februara, Čerčil je još jednom pisao Titu, govoreći mu da su izdata naređenja da se povuku britanski oficiri za vezu koji su kod Mihailovića, pitajući ga da li može da garantuje da, ukoliko se kralj Petar oslobodi Mihailovića „i ostalih loših savetnika“, da će ga „pozvati da se pridruži svojim sunarodnicima na terenu“. Zatim je dodao: „Ne mogu da ga nateram da otpusti Mihailovića, raspusti Vladu i prekine svaki kontakt sa Srbijom pre nego što saznam da li može računati na vašu podršku i saradnju“.

U međuvremenu, u svetlu Mihailovićevog neuspelog pokušaja da digne u vazduh mostove preko Morave i Ibra, britanska vlada je odlučila da povuče preostale oficire za vezu. Ova odluka je bila hitna pošto je Forin ofis primio 12. januara 1944. potpuni izveštaj od SOE-Kairo o dokazima protiv Mihailovića.

OSTRVO VIS TVRĐAVA ODLUKA da se utvrdi ostrvo Vis je doneta početkom januara u Marakešu, gde je Čerčil bio na oporavku. Odmah posle toga, na ostrvu je osnovana i operativna baza za nabavku materijala, uspostavljen je vazdušni most i saveznički komandosi su počeli da je koriste kao polaznu tačku za napade na obali. Nemci, ipak, nisu nikada napali Vis, uglavnom zbog ofanzivnih kapaciteta savezničkih pomorskih snaga u oblasti tog ostrva, koje je postalo, po Vilsonovim rečima, „mesto za siguran lov“, za razarače i torpedne motorne čamce.

U izveštaju se kaže da neki od generalovih komandanata jesu sarađivali sa Nemcima ili Italijanima - ili i sa jednima i sa drugima - i da je Mihailović to oprostio, a u pojedinim slučajevima i odobravao. Posebno se naglašava da je u martu 1943. naredio operacije u dolini Neretve protiv partizana, a u saradnji sa Osovinom.

U vreme kada su Britanci odlučili da povuku svoju misiju, jedan američki oficir, Musulin, još je bio na četničkoj teritoriji. Druga dva Amerikanca, Sajc i Mensfild, opozvana su i napustila su Mihailovićev štab ranije.

Stejt department je o odobrenju Forin ofisa za povlačenje nekih trideset britanskih oficira koji su bili povezani sa Mihailovićem izvestio Mekvig, 21. februara.

Kao rezultat britanskog poteza, nastao je problem oko Musulina. U početku je OSS odlučio da bi on trebalo da ostane čak i posle odlaska britanskih oficira za vezu. SOE je, pak, rekao OSS da ne bi mogao da savetuje da ove dve službe rade odvojeno. OSS-Kairo se stoga obratio Donovanu radi instrukcija. Paralelno, Stivenson je rekao Mekvigu da je to povlačenje bilo vojna odluka koju je sproveo Vilson, da Musulin i tako ne može ništa da uradi i da bi njegov ostanak dok se Britanci pakuju dao Mihailoviću šansu da okrene SAD protiv Britanije.

Pošto je odobreno povlačenje Musulina iz Jugoslavije, OSS je 2. marta 1944. sugerisao Združenom štabu zamenu udruženih misija jednom nezavisnom, obaveštajnom misijom.

Mihailović se, duboko uznemiren partizanskim političkim delovanjem na skupštinama u Bihaću i Jajcu, odlučio na sopstveni politički korak. Tokom rata, četnici nikada nisu sopstvene korake određivali prema političkoj aktivnosti partizana. Ali zaključci sa četničke konferencije „Intelektualna omladina“, koja je održana od 30. novembra do 2. decembra 1942. u Crnoj Gori, nikada se nisu pretočili u program aktivnosti.

Posle Jajca, Mihailović, koji ni sam nikada nije potpuno odobravao radikalne veliko-srpske poglede pojedinih svojih savetnika, odlučio je da sazove kongres četnika, da bi se obratio svim Jugoslovenima.

Kongres je održan od 25. do 28. januara 1944. u selu Ba, blizu Valjeva i nazvan je Svetosavskim, po Svetom Savi, zaštitniku Srba. Okupilo se 274 delegata koji su za predsednika izabrali dr Živka Topalovića, lidera socijaldemokratske stranke, male srpske partije. Kongres je doneo zaključke koji su imali cilj reorganizovanje Jugoslavije posle rata kao federacije od tri federalne jedinice - Srbije, Hrvatske i Slovenije. Do oslobođenja, Centralni nacionalni komitet, civilno savetodavno telo, koje je 1941. osnovao Mihailović, preuzeo bi političku odgovornost i saradnju sa Saveznicima i kraljevskom vladom. Ali kongres je došao suviše kasno da bi imao bilo kakav uticaj na političku situaciju u Jugoslaviji.

Posledice su se odrazile pre svega na vojnom polju, jer je nekoliko sporazuma sa nemačkim jedinicama o međusobnom nenapadanju odmah raskinuto, bilo da su to uradili četnički komandanti bilo Nemci, koji su motrili na rezultate ovog kongresa.


(Nastaviće se)