RAZLIČITOST koncepta gerilskog rata bila je uzrok daljih razilaženja. Mihailović je, snažno se boreći, želeo da što manje naudi svojoj zemlji, i nije bio spreman da narod pati zbog odmazdi sila Osovine, zbog posledica njegovih sopstvenih junačkih dela, zato je bio pristalica oprezne taktike.

Tito je, u osnovi sa političkim ciljem, često preduzimao nemilosrdne napada na Nemce. Zauzimao je sela, ili ako su tu nemačke snage bile suviše jake, izazivao ih je na odmazde takvih razmera da su prestrašeni stanovnici morali da beže u brda i tako se povećavao broj njegovih gerilaca. U to vreme nemačke odmazde su bile posebno surove. Zapalili su Gornji Milanovac i grad je skoro potpuno izgoreo. U Kragujevcu su Nemci streljali šest hiljada ljudi. Tito je, čim bi osvojio neku teritoriju, poklanjao mnogo više pažnje održavanju vlasti na njoj nego nastavljanju borbe.

Kao rezultat sporazuma Tito-Mihailović, četnici su predali partizanima grad Užice zajedno sa fabrikom oružja koja se u njemu nalazila. Kada su je dobili, partizani su odbili da dele oružje proizvedeno u fabrici sa četnicima iako su i jedna i druga strana imale isti osnovni cilj - da se bore protiv neprijatelja, a položaj i jednih i drugih, bio je slab i nesiguran, u odnosu na ogromnu nadmoćnost neprijatelja. U Ravnu goru poslato je samo 5.000 od 20.000 pušaka.

Osim toga, partizani su zabranjivali civilnom stanovništvu na svojoj teritoriji da se pridruži četnicima, ali su insistirali da svaki dobrovoljac sa četničke teritorije mora da ima pravo izbora kojoj će se od njihovih dveju snaga pridružiti. Bilo je očito da trajan i iskren sporazum ne može da bude postignut. Odnosi su postojali sve napetiji, dok u novembru nisu počela otvorena neprijateljstva između ove dve grupe.

U januaru 1942. godine nesuglasice unutar moje vlade dostigle su vrhunac. Članovi vlade bili su u osnovi protiv toga da general bude predsednik vlade i bili su ozlojeđeni zbog Simovićevog nediplomatskog, vojničkog načina ponašanja. Jedan od onih koji su najviše bili protiv njega bio je dr Momčilo Ninčić, ministar inostranih poslova. Pola članova vlade je u ogorčenju podnelo ostavke i Simoviću nije bilo ukazano poverenje.

Vlada se složila da treba da dam mandat Slobodanu Jovanoviću, koji je u to vreme bio zamenik predsednika vlade. To sam učinio 10. januara 1942. godine, kada se Simović povukao sa položaja i stavljen je u rezervu. Na dan kada je Jovanović postavljen za predsednika vlade, general Mihailović je bio postavljen za ministra vojske.

Time što je Mihailović postavljen na položaj ministra vojske, odato mu je priznanje kao izuzetnom vođi u Jugoslaviji. Britanci su, takođe, zadovoljno pozdravili njegov dolazak na položaj ministra vojske; u Simoviću su gledali personifikaciju beogradske pobune i pozdravili su Mihailovića kao sledbenika iste herojske tradicije.

Nekoliko puta odlazio sam u saveznički Oficirski klub u Londonu i bio sam na jednoj od njihovih čajanki u Grouvner hausu, kada su me prvi put predstavili grčkoj princezi Aleksandri, koja je bila pozvana da me upozna. Naše prijateljstvo počelo je sasvim neobavezno. Sećam se da sam bio zabrinut zbog govora koji su od mene očekivali, i da je prvo što sam joj rekao bilo: „Šta da kažem u svom govoru?“ Osetila se obaveznom da odgovori i predložila je nekoliko tema. To je bio sudbonosan susret.

Sledeći put sam sreo Aleksandru na koktelu koji je priređen za Grke i Jugoslovene u kući državnog sekretara kolonije, Lea Emeria, veoma dobrog princezinog prijatelja. Bili smo neuviđavni gosti i, umesto da se družimo sa drugima, sedeli smo sami u uglu zadubljeni u razgovor. Nastavili smo da razgovaramo, nesvesni da drugi žele da idu, ali da moraju da sačekaju da mi sami primetimo da smo predugo ostali. Dogovorili smo se da se ponovo vidimo. Proveli smo prijatno veče u pozorištu, a posle toga večerali sa ledi Čamil.

POTOMCI VIKTORIJE ALEKSANDRA je živela u Grčkoj, dok nije zavladao diktator Venizelos, posle neuspelog rata protiv Turaka. Tako je, sa tri godine, Aleksandra otišla sa majkom u izbeglištvo, u Italiju i videla Firencu, Rim i Kapri, i boravila kod svoje bake po ocu, kraljice Sofije, kojoj je bila najdraže unuče. Kraljica Sofija je bila Kajzerova sestra i, zapravo, Aleksandra i njena majka su jedini članovi grčke kraljevske porodice koji imaju grčku krv. I Aleksandra i ja smo čukun-unuci kraljice Viktorije.

Posle toga usledili su mnogi sastanci. Princeza je došla u Kembridž da se obuči za bolničarku u engleskom Crvenom krstu. Bio sam zadivljen Aleksandrinom ljupkošću i lepotom i duboko dirnut njenim životom na koji se, slično mom, sve vreme njegovog trajanja, dramatično odražavala politička nesloga u balkanskim zemljama. Rođena je 25. marta 1921. godine, pet meseci posle smrti svog oca, grčkog kralja Aleksandra. Umro je od ujeda majmuna koji je pripadao njegovoj posluzi, dok ga je spasavao od besnog psa u parku u Tatoiju. Nastupilo je trovanje krvi i umro je u mukama u oktobru 1920. godine.

Krajem maja 1942. godine pozvan sam da zvanično posetim predsednika Ruzvelta. To je bila dobra vest, pošto sam već neko vreme želeo da otputujem tamo. Sa mnom je pošao dr Momčilo Ninčić, ministar inostranih poslova. Iz Londona smo odleteli u Prestvič, a odatle specijalnim američkim avionom koji su nam poslali. Posle kratkog prekida u Rejkjaviku na Islandu odleteli smo u Preskvisil, američki aerodrom u Meinu, gde smo doručkovali, a zatim produžili za Vašington i stigli u četiri sata po podne. Primili su me komandant vazduhoplovnih snaga, general Arnold i predstavnici Ministarstva rata koji su me odveli u Kuću Bler.

(Nastaviće se)