KADA je izbio rat, Jugoslavija je imala svega šest armija, uključujući šesnaest pešadijskih i jednu konjičku diviziju, a za vreme rata mogli smo da mobilišemo još jedanaest divizija. To je bilo ukupno dvadeset osam divizija, iako nikad nije bilo dovoljno sredstava da se dobro opremi više od dvadeset pet divizija.

Naša odbrana u to vreme bila je slaba, a postala je, zbog lošeg zauzimanja položaja, još slabija. Umesto da se najveći deo jedinica koncentriše u planinskim centrima, jedinice su bile razbacane u grupe duž naših granica. Izložio sam generalu Simoviću svoje mišljenje da treba samo mali deo snaga držati na granicama, a da glavni deo naših jedinica treba da bude u srednjem i južnom delu zemlje. Ovakav položaj olakšao bi i kontranapad i povlačenje preko Albanije, do grčke granice i omogućio bi nam da tamo savladamo italijanske jedinice i da im oduzmemo opremu i upotrebimo je, a na taj način bismo se pridružili grčkim snagama, ukoliko to bude potrebno. General Simović se složio sa mnom, ali njegova naređenja za velike pokrete izdavana su i izvršavana sporo, tako da je pokret na novi položaj tek počeo, kada su Nemci napali.

Tokom prva tri dana svoje vladavine imao sam toliko toga da uradim. Počinjao sam u 7 ujutru i često sam završavao čitanje poslednjeg izveštaja u 1 ujutru. Upoznavao sam se sa onim što treba da radim i postepeno sam počeo da stičem nove predstave. Provodio sam suviše vremena, slušajući strašne intrige i optuživanja koje su mi iznosili članovi nove vlade protiv stare.

Moj dobar prijatelj, američki poslanik, gospodin Artur Blis Lejn, posetio me je i zamolio sam ga da pošalje hitno telegram predsedniku Ruzveltu i da traži prioritet u isporuci lovačkih aviona i bombardera, jer smo imali 600 posada, spremnih da u njima lete, a i novac da avione platimo. Primio sam vrlo ohrabrujući radiogramski odgovor od predsednika, u kome kaže da želi da pruži svu pomoć herojskom srpskom narodu i u kome je obećao hitnu isporuku ratnog materijala.

Dan za danom, sat za satom, vesti o koncentrisanju nemačkih grupa na našim granicama postajale su sve alarmantnije, ali sam tek 4. aprila uspeo da ubedim Simovića da je mobilizacija naših jedinica potrebna. Najzad je izdao naređenje za tajnu mobilizaciju, za čije je izvršenje, naravno, bilo potrebno mnogo vremena.

Narod u Beogradu je osećao da je rat blizu. Mnoge porodice napustile su grad, i to mirno i bez panike. Da zaustavi evakuaciju Simović je objavio preko štampe i radija, da će svako ko napusti kuću i posao biti strogo kažnjen. Civilna odbrana je bila na najnižem nivou. Na primer, naš sistem zamračivanja počivao je na tome da se u čitavom gradu isključi struja. Posledica ovog drastičnog metoda bila je ne samo panika, već i stvarna opasnost, naročito u bolnicama i fabrikama, gde najčešće nije bilo osvetljenja za slučaj opasnosti.

Moji lični obaveštajci javili su mi 4. aprila da je nemački napad utvrđen za 6. april rano ujutru.

Vest sam odmah preneo generalu Simoviću i ministru vojske i mornarice. Odbili su da to shvate ozbiljno i stalno su ponavljali da Nemci imaju najbolje namere, da smo potpisali pakt, da je naša neutralnost zagarantovana i tako dalje.

Odlučio sam da se iz mermernog zdanja, u kome sam radio preko dana, preselim u Beli dvor, koji je imao moderno opremljeno sklonište, uključujući i sopstveno električno postrojenje i direktnu telefonsku vezu sa predsednikom vlade, komandantom generalštaba i komandantima oružanih snaga.

BEOGRAD OTVORENI GRAD BIO sam siguran da će prvi nemački potez biti veliki napad na aerodrom u Beogradu, gde je bila koncentrisana većina naših vazduhoplovnih oružanih snaga i ubedio sam Simovića da je potrebno da avione prebacimo na druge aerodrome u zemlji. Proglasio je Beograd otvorenim gradom i prebacio protivavionsku odbranu van grada. Smatrao sam da je to beskorisno posle silovitog napada na Roterdam.

Imao sam audijencije i pročitao izveštaje 5. aprila ujutru. Jutro je prošlo mirno, a za vreme ručka začuo se prvi alarm koji je upozorio na vazdušni napad. Pozvao sam telefonom komandu vazduhoplovstva, pretpostavljajući da je u pitanju vežba i obavešten sam da su dva neidentifikovana izviđačka aviona, leteći vrlo visoko, prešla rumunsku granicu i uputila se ka Beogradu. Jedan „meseršmit“ je poslat da izvidi situaciju.

Tražio sam od komande vazduhoplovstva da me redovno obaveštava i nastavio sam ručak. Nekoliko minuta kasnije začuo sam signal „sve čisto“ i vazduhoplovna komanda me je obavestila da su se dva aviona vratila preko rumunske granice.

Posle podne sam imao audijencije do oko 5 sati, malo se odmorio, a onda se odvezao do šume, ponevši pušku, pošto sam nameravao da pucam, ne bih li se odmorio. Dok sam bio tamo, sirena je ponovo najavila vazdušni napad i na putu ka kolima video sam izviđački avion „fizeler storh“ kako kruži iznad dvora. Pošto je svim jugoslovenskim avionima bilo zabranjeno da nadleću dvor, zaključio sam da avion mora biti nemački. Kroz nekoliko sekundi pojavila su se tri naša „harikena“ i ispalila su hice, upozoravajući ga i pokušavajući da ga prisile da sleti, ali se on izgubio.

Kad sam se vratio u dvor, stupio sam u vezu sa komandom vazduhoplovstva, iz koje mi je raportirano da su dva nepoznata aviona preletela grad i da su naša pogranična mesta bila u nemogućnosti da nas upozore, jer su veze bile u prekidu. „Čestitao sam“ im i upitao: šta bi uradili, da su avioni kojim slučajem bili bombarderi. „Pucali bismo“, odgovorili su mi.

Te večeri večerao sam sa prijateljima. Bilo je to pravo nacionalno veče. Svirali smo gitaru i pevali stare srpske pesme, kao da smo znali da nam je to poslednje zajedničko veče. Zabava se završila vrlo kasno i u jedan sat otišao sam na spavanje.

(Nastaviće se)