KAD je stigao general Simović, potpisao sam obe odluke, prvu, kojom je on postavljen za predsednika vlade i drugu, da sam čuo ono što je tog jutra pročitano na radiju. Bilo je dogovoreno da sledećeg jutra dođe sa članovima vlade i patrijarhom u dvor, gde ću položiti zakletvu kao kralj Jugoslavije, a posle toga će se vlada meni zakleti na vernost. Zatim sam mu postavio mnogobrojna pitanja: Šta se dogodilo u gradu? Kako se to dogodilo a da niko nije unapred znao? Kakve su unutrašnja i spoljna politika nove vlade? Da li je bilo neke reakcije sa strane Nemaca? Šta nameravaju da urade sa Paktom?

Rekao je da se odigrala spontana pobuna, pod pokroviteljstvom vazduhoplovnih snaga celog beogradskog garnizona, uključujući i gardijski pešadijski bataljon koji je bio stacioniran u gradu. Zatim, da je obrazovana vlada sa narodnim predstavnicima, koja je od njega tražila da bude predsednik vlade, što je on prihvatio, da su stanovnici Beograda i mnogih drugih jugoslovenskih gradova to pozdravili i da je to bio prvi prevrat u istoriji čovečanstva u kome nije došlo do krvoprolića.

Za unutrašnju politiku nove vlade rekao mi je da su stupili u kontakt sa banom Šubašićem, koji je pokušao da stupi u vezu sa Mačekom, da ga ubedi da se pridruži novoj vladi, kao potpredsednik, tj. da zadrži mesto koje je imao u staroj vladi. Rekao je da je razgovarao o spoljnoj politici sa Fon Herenom, nemačkim poslanikom i da je potvrdio da će ova vlada nastaviti istu politiku prema Nemačkoj, priznajući da je velika greška prethodne vlade bila to što nije obaveštavala narod o svojoj politici. Kasnije je uverio gospodina Fon Herena da će nova vlada zadržati neutralnost i da preokret ni na koji način nije usmeren protiv Nemačke, već je samo stvar unutrašnje politike.

Posle ovog kratkog razgovora, predsednik vlade je otišao, a ja sam pomagao svom stricu Pavlu, strini Olgi i svojim rođacima Aleksandru i Nikoli, da što pre spakuju stvari. Kratko sam porazgovarao sa stricem koji mi je ukratko objasnio svoju politiku tokom poslednjih dana i rekao mi da sve dokumente koji su mi potrebni mogu da nađem u njegovoj radnoj sobi u Belom dvoru. U ponoć sam ih otpratio do vrata, a zatim do kola. To je bilo tragično zbogom čoveku koji mi je bio blizak prijatelj i zaštitnik.

Sledećeg jutra (28. mart 1941), kad sam se probudio, Radenko je već bio izneo moju generalsku uniformu, koju je sigurno bio spremio pre nego što sam uopšte znao da ću je ikad nositi. Postao sam glavnokomandujući jugoslovenskih oružanih snaga. Obukao sam se, doručkovao i sišao u glavnu sobu za primanja, gde me je već čekao patrijarh sa generalom Simovićem i svim članovima nove vlade.

Stao sam ispred njih i izgovorio svoju zakletvu:

MAČEK NAJZAD PRISTAO NEKOLIKO dana posle prevrata, dr Maček je najzad ušao u vladu. Njegovi uslovi bili su da se obnove razgovori sa Nemcima, da se ne preduzme nijedna akcija koja bi mogla da izazove nemačku agresiju i da nova vlada potvrdi srpsko-hrvatski sporazum. Ovi uslovi su prihvaćeni i odlučeno je da gospodin Ninčić, ministar inostranih poslova, otputuje u Nemačku i raspravi ova pitanja sa Hitlerom, a da gospodin Jovanović, potpredsednik kabineta, ode u audijenciju Musoliniju, u Italiju. Nijedan od ova dva sastanka nikada se nije održao.

Ja, Petar II, preuzimajući presto Kraljevine Jugoslavije i svoje kraljevske dužnosti, zaklinjem se svemogućim Bogom da ću iznad svega braniti jedinstvo nacije, nezavisnost naše zemlje i celovitost naše teritorije; da ću vladati po ustavu i zakonima koji su doneti i da će cilj svake moje akcije biti blagostanje mog naroda. Neka me vodi svemogući Bog. Amin.

Simović i vlada izgovorili su svoje zakletve preda mnom i patrijarhom, a posle toga su otišli svi sem Simovića, koji je ostao još nekoliko minuta da sa mnom porazgovara o poslu, planiranom za taj dan. Prvo sam ga upitao da li je već izdao naredbu za mobilizaciju. Samo mi je rekao samouvereno: „Biće dovoljno vremena za to kroz nekoliko dana: Nameravam onda da izvršim tajnu mobilizaciju. Posle svega, ne želimo već sada da pokažemo strah od rata niti želimo da izazovemo sile Osovine.“

Kolima smo prošli beogradskim ulicama, punim naroda, i otišli u Sabornu crkvu, gde je patrijarh održao službu u znak blagoslova mog dolaska na presto. Njegova propoved, iako nepovezana i nabijena patriotskim osećanjima, umirila je žudnju naroda za ratom, jako naglašavajući osnovna hrišćanska načela. Patrijarh je veoma snažan duhovni vođa.

Posle službe, obišao sam bataljon mešovitog sastava vojske i vazduhoplovstva, sastavljen od ljudi koji su se istakli za vreme prevrata. Zatim sam obišao grad, čije su ulice bile pune radosnog naroda. Ljudi su skandirali parole, kao: „Živeo kralj“, „Petar II - Petar II!“, „Bolje rat nego pakt!“, „Bolje grob nego rob!“, dok su male grupe komunista izvikivale sopstvene parole „Vojska s narodom!“ i „Beograd-Moskva!“. Na svim kućama bile su istaknute zastave i svi ljudi na ulicama držali su po jednu. Bilo je jugoslovenskih zastava, preovladavale su zastave Velike Britanije, američke zastave i priličan broj crvenih zastava.

Obilasku grada prisustvovao je i nemački poslanik, a u prilog discipline naroda mnogo govori činjenica da nije bilo incidenata vezanih za njegovo prisustvo, iako se u nemačkoj putničkoj agenciji, poznatoj kao sedište nemačke pete kolone, dogodila nezgoda, jer je bačeno kamenje povredilo jednog Nemca.

Situacija u našoj vojsci je bila ozbiljna i slabost naše odbrane, na dan kada su nemački avioni prvi put iznenada napali Beograd, a nemačke jedinice prešle naše granice, bila je posledica naše zaprepašćujuće kratkovidosti, udružene sa unutrašnjom sabotažom pete kolone i komunista.

Veoma malo novca je bilo određeno za novo naoružavanje vojske i opremanje oružanih snaga. Prvi veliki kredit dobijen je 1936. godine, dakle, samo tri godine pre Drugog svetskog rata, tako da, niti je bilo dovoljno novca da se kupi dovoljan broj modernih aviona i drugog materijala i ratne opreme niti dovoljno vremena da se poduče ljudi da održavaju i upotrebljavaju ta sredstva.


(Nastaviće se)